Lepo je kad prošetate Beogradom. Recimo u podne. Kada zvezda peče ko blesava. Ali mora se, Zvala Sonja Marić, zvali iz VSS, potpis o saradnji i slikanje reprezentacije.
Mesto održavanja druženja UNIQA osiguranja i VSS Hilton. Poput iskusnog profesionalca dolazim 15 minuta ranije, verujući da sam mogu da vidim nešto više. Od profesionalizma ni tragam tamo već buljuk mojih dragih kolega koji su videli nešto što ja nisam. Tako mi i treba.
– Čiča živ li si- pita kao zabrinuto Filip.
– Čičali te čičković, šta mi fali…
– Samo da ste mi Paja i ti dobro – ne pušta desetka.
Evo ti ga Prle:
– Kad ćeš u penziju ?
– Za mesec dana prestajem…
– Mesec dana ? Baš kao i mi – i smeje se onaj čije sam skoro sve utakmice u reprezentaciji ili bar 300 pisao.
Leti vreme.
Na konferenciji sve lepo. Savić kao Tramp drži hemijsku kojom su potpisani ugovori.
– Nemam ništa novo – kaže mi.
– Kad putujete u četvrtak ?- pitam
– Eh ti kao ne znaš…
– Ne znam života mi, kad idete- pitam i dalje.
– Pojma nemam, moram da pitam – odgovara selektor.
Zajedničkim naporima dođosmo do saznanja. Valjda ću stići da ih ispratim.
Kažem Mandi:
– Ti samo odigraj onu finalnu iz Rija.
– Ahahah, samo to.
Počinje slikanje, svi kao upisani, šampioni i pre i posle Tokija šampioni.
Pozdravljam se sa Stefanom:
– Od tebe ću izjavu u sredu ujutru.
– Deki neće to valjati.
-Što bre ?
– Znaš da u odnosima sa javnošću daleko bolje funkcionišem uveče.
Odoh,peče zvezda i dalje. Mislim se, pošto ne idem u Tokio ovi se oslobodili pa me uzeli malo u mašinu. Ako, samo neka bude.
Toliko
Dodaj komentar