Đula Mešter se rado seća zlatne olimpijske priče iz Sidneja
Olimpijska česma u Subotici o 2008. godine podseća sve koji prolaze kraj nje, a ponajpre sportiste kojima je to omiljena „ruta” do Hale sportova, na najblistavije momente u bogatoj sportskoj istoriji Subotice. Svi Subotičani koji su osvajali medalje na najvećim olimpijadama imaju čast da budu istaknuti kao najbolji među najboljima, a jedini sa dve ploče, odnosno dve medalje, jeste odbojkaš Đula Mešter. Olimpijsku bronzu osvojio je 1996. godine u Atlanti, a pre dvadeset godina i olimpijsko zlato u Sidneju.
Osvojio je Đula Mešter niz velikih medalja, dobio sijaset značajnih utakmica, ali nema značajnije medalje od one koju je osvojio pre dvadeset godina. U Sidneju, na Olimpijskim igrama, pobedom protiv moćne Rusije, 1. oktobra 2000. godine, Jugoslavija je postala odbojkaški olimpijski pobednik.
– Postoji pravilo da nikada ne možeš biti bivši olimpijski šampion. Jednom kada osvojiš to zlato, onda je to za večnost. Osvojila je tada naša selekcija niz medalja, odmah naredne godine i evropsku titulu, pa smo tako potvrdili da smo tada igrali najbolju odbojku – seća se Mešter događaja od pre dve decenije.
Naša selekcija je tada bila „viđena” za dobar plasman. Prethodile su medalje sa velikih takmičenja, pa i olimpijska bronza osvojena četiri godine ranije u Atlanti. Sve je „mirisalo” na još jednu radost koju će odbojkaši prirediti svima u državi.
– Možda smo u Sidnej i po prvi put išli da osvojimo zlato na nekom velikom takmičenju. Imali smo jaku grupu, ali to je i bilo dobro, da dižemo formu do četvrtfinala, koje je najbitnija utakmica. Kada smo izgubili uvodne mečeve protiv Rusije i Italije bilo je svakakvih priča u medijima, ali nismo gubili samopouzdanje. Kada smo „preslišali” Amerikance krenula je serija, a u četvrtfinalu smo uz dosta sreće savladali Holandiju, tada aktuelne olimpijske šampione. Sećam se jednog poena kada je Vujević odsrevirao as, ali tako da je lopta prvo zastala na mreži, pa tek onda pala u polje rivala.
Jugoslavija je u polufinalu i finalu savladala Italiju i Rusiju sa po 3:0. Bilo je to nešto nezapamćeno za taj nivo, ali je situacija na terenu bila daleko drugačija nego što to krajnji rezultat pokazuje.
– Svetske prvake Italijane smo „lomili” u dva strašna seta. U prvom je bilo 27:25, u drugom čak 34:32. Tek je treći bio laganiji.
Pred finale svi su se uzdali u izreku da ne možete izgubiti od istog rivala dva puta, ali su nenadano imali i dodatni motiv.
– Morali smo da se dan ranije spakujemo i pošaljemo stvari na aerodrom, jer smo imali rezervisane avionske karte na dan finala i to vrlo brzo nakon meča. Neko je procenio da mi nećemo biti u finalu. I tako smo krenuli na najvažniji meč u karijerama sa malim torbama sa patikama, osnovnom opremom i četkicama za zube. Krenuli smo na put za Beograd, a usput da „odradimo” finale. Rusi su se, čini mi se, malo uplašili, grešili su u finišu setova, a posle legendarnog poteza Vanje Grbića lakše je bilo privesti meč kraju.
Igrači su se međusobno dobro znali, većina je prošla školu Vojvodine, dobro su sarađivali sa selektorom Gajićem, a uz sve to ih je bolela sportska nepravda. Ona ih je, smatra Mešter, i ojačala.
– Bili smo niz godina pod sankcijama, nismo mogli da pokažemo koliko vredimo na međunarodnoj sceni. Kada nam se otvorila šansa, imali smo strašan motiv.
Osim medalja i radosti, ta selekcija je donela značajne promene našoj odbojci koja je postala prepoznatljiv i značajno popularniji sport. Slobodno se može reći i da današnje generacije reprezentativaca stižu na talasu onoga što su Mešter i drugari radili širom sveta. No, treba reći i da su motivi tada bili drugačiji nego danas.
– Odbojku sam trenirao iz ljubavi, to sam zaista voleo, i tako je bilo sve do 37. godine kada sam prestao. Usput su nekako došli rezultati i uspesi. Današnji mladi igrači, pa i roditelji, previše misle o novcu, o ranom odlasku u inostranstvo. To su im motivi. Prvo treba voleti, pa postići potreban kvalitet, a onda to već sve dođe na naplatu.
I nakon igračke karijere Mešter je ostao u sportu, bio je predsednik Sportskog društva železničara „Jovan Mikić Spartak”, malo se uključivao u rad odbojkaških klubova u Subotici, a sada je prvi potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije. Uz bogat odbojkaški CV, verovatno bi mogao da se u narednom periodu nađe i u međunarodnim odbojkaškim organizacijama.
Uz dve olimpijske medalje (nije mnogo nedostajalo da stigne i treća), ima i nešto što ostavlja trag gorčine, kada se naš sagovornik osvrne na te dane. Dok je gledao kako njegovi reprezentativni drugari dobijaju značajna priznanja u svojim sredinama, ispalo je da Mešter nije bio dovoljno dobar ili pogodan za tako nešto u Subotici.
No, kako kaže narod, „Što te ne ubije, to te ojača”, a snaga je u ovom slučaju iskovana kroz najvrednije sportsko priznanje – olimpijsko zlato.
N. Stantić
Dodaj komentar