Nekadašnji kapiten i reprezentativac Crvene zvezde je nepopravljivi optimista, koji ne strahuje za budućnost
Priznaje da pod srpskim obručima nije idealno, ali je nepopravljivi optimista, koji ne strahuje za budućnost. Košarku ne mogu toliko da pokvare, koliko ima talenata i mladih stručnjaka. A ovaj narod je radan i sa genetskom bazom da se bavi baš ovim sportom. Smatra Žarko Koprivica (65), nekadašnji prvotimac, kapiten i reprezentativac Crvene zvezde, koji se još uvek ne odvaja od parketa odakle stiže radost i, energija.
Skoro četvrt veka veoma profesionalno se „igra“ beogradskim As basketom, klubom, čiji je osnivač, posvećenik, ma tata za sve. I bez obzira na različite „vetrove“, uspone i padove, dokle god stavlja znak jednakosti između „biznisa“ i uživanja, leđa neće okrenuti.
– Za mene je košarka bila i ostala mnogo lep sport, iako nisam uvek hodao stazom posutom cvećem. A, ko, uostalom, jeste u bilo čemu tokom životnog puta. Ali, kada se nakupi iskustva, pa bacite pogled unazad, shvatim da je bilo mnogo više pozitivnih stvari, nego onih koji ni sada ne volim da se sećam. Verujem da ću se i u budućnosti osećati lepo, zato sebe još dugo vidim jedino u košarci. Ako mi se nešto i ne dopada, snagu mi daju igrači sa imenom i prezimenom, koji su spremni da ostanu u košarkaškim okvirima i kada obese patike – počinje priču Koprivica.
Ali, u jednom životnom trenutku, tadašnjem krilnom centru, sport koji ga je odveo iz topličkog kraja u „beli grad“, postao je podsetnik i na drugu stranu medalje. Prerani završetak igračke karijere.
– Sa svega 25 godina, završio sam u Crvenoj zvezdi. Istina, igrao sam nešto još dve, tri godine u IMT, ali bio i klupski sekretar. Ali, ni približno na ranijem nivou. Kolena nisu izdržala, imao sam nekoliko operacija, noga mi je oticala, ma i sad me boli kada pomislim. Nisam više mogao da izdržim. Kada se sve to izdešavalo, par godina, nisam hteo ni da čujem za košarku. Ni kao gledalac u nekoj dvorani. Na svu sreću, nisam bio „karakter“, shvatajući da je košarka, u nekom drugačijem angažmanu, ipak, moj život.
A u tom životu, ima svega i svačega, menjaju se vremena, što bi lakonski rekli, mada je finta finta, remi se ne računa, ništa dok ne padne koš više…
Sa Vermezovićima trostruko kumstvo
Iako zvezdaš od glave do pete, Žare Koprivica je prijatelje i kumstva „miksirao“. Ima i crveno, i crno-belih. Od prijateljstva sa Draganom Kićanovićem, do kumstva sa Ljupčetom Žugićem, nekadašnjim saigračem, ali i Vladimirom Vermezovićem, fudbalerom i trenerom, koji je u Srbiji asocijacija na Partizan.
– Sa Vermezom smo se ukrstili. On je krstio mog Jovana, a Jovan njegovog Luku. Dok je Vermezova Mira (devojačko Đurica), inače, zlatna olimpijska rukometašica (1984) bila svedok na krštenju mom mlađem sinu Nikoli – objašnjava sagovornik, koji je sa Vermezovićem, dok je ovaj radio u Južnoafričkoj republici (Kajzer čifs), završio i u protokolarnoj poseti Nelsonu Mendeli, tadašnjem predsedniku.
– Svašta mogu da progutam, ali nikada ne mogu da budem pristalica tolikog broja pravih stranaca u srpskoj klupskoj košarci. Da u tu kategoriju ne ubrojam igrače iz SFRJ regiona. Iskreno, meni je bilo previše američkih igrača i na poslednjem fajnal foru Evrolige, ali da se vratimo „kućnim“ problemima. Nije ni zbog mog As basketa, gde je fokus na najmlađe, već…Kako ćemo da zadržimo talentovanu decu, a nije lako ni zbog propisa, ako gomilamo toliko stranih pojačanja. Ne samo u Zvezdi i Partizanu, već u gro klubova Košarkaške lige Srbije. Ako neko sa 17, 18 godina ima potencijal, mora da dobije šansu barem u KLS, ne mora, da se malo našalim, u NBA ligi. Da bi kao 20-godišnjak nešto značio u redovima večitih rivala. A ovako…
Sagovornik nehotično upada i u neki drugi „atar“, a sve je zapravo povezano.
– Do 16. godine, klinac može da ode kad i gde hoće, bez bilo kakvih birokratskih peripetija, dok mnogi roditelji, eventualnim odlaskom naslednika u inostrani klub, rešavaju egzistenciju, ima i toga mnogo. Išao sam sa mladom selekcijom glavnog grada u Barselonu, a većina njih, posle utakmice, samo gleda individualnu statistiku, pa zovu menadžera, pa tek se onda jave roditeljima. Svi misle da će biti Dončići, Vukčevići ili neki treći. Ne valja, ali ne svaljujem krivicu samo na tu decu. Mislim da ne bi toliko jurili inostranstvo da ovde dobijaju prilike. Pa ni stranci u srpskim klubovima ne igraju gratis, a uprave bi mogle da odvoje deo sredstava za mlade i talentovane.
Nije mali broj onih koji razmišljaju poput Koprivice, ali je iz sezone u sezonu sve više stranaca, koji postaju stručno-upravni takmičarski razlog.
– Mislim da se ovdašnjem basketu ne piše crno, ali mora da se razdvoje dve stvari, Evroliga i jake nacionalne lige. Ovo poslednje posebno važi za Srbiju. Neće biti tragedija ako se napravi profesionalna evropska liga zatvorenog tipa, ali ne možemo da dozvolimo da nam Superliga bude sramota od lige. Trebalo bi da se potrudimo da se KLS vrati pod okrilje Saveza, bude mnogo kvalitetnija, važnija, sredina gde će mladi da pokažu potencijal, bez ili sa što manje stranaca. Da ne robujemo ABA ligi, već da se igra što bolja košarka, od Subotice, Zrenjanina do Niša, Vranja…Bogati neka prave svoje lige, a naši večiti neka jure takva takmičenja, kao i neophodna sredstva. Ako imate jaku i široku (ligašku) bazu, ne morate da brinete, barem ne u tolikoj meri, da li će se Evroliga odvojiti od običnog košarkaškog sveta. Ne možete čitav sport da svedete na potez izvesnih „velikih igrača“. Nisam sigurno jedini, ali bih da pitam jedan čačanski Borac ili zemunsku Mladost, za svrhu (cilj) angažovanje onolikog broja stranaca. A naša deca se pakuju i odlaze.
Kića, Ćosa, Vučko…
– Imao sam sreću i zadovoljstvo da radim sa mnogim velikim jugoslovensko – srpskim trenerskim imenima. Ali, kod profesora Nikolića, mladi košarkaši se nisu naigrali, takav je bio tip. A kod Nece (Nemanje) Đurića dobio sam šansu kao vrata i mnogo naučio, a od Bate (Bratislava) Đorđevića punu slobodu. Kao i mnogi, divio sam se Kići, ali u sezonskoj anketi kapitena, glas sam dao Krešimiru Ćosiću, jer sam igrao na sličnoj poziciji. Kakvi su to igrači bili…Ali, moj igrački idol je bio i ostao Dragiša Vučinić. Čak sam ga svojevremeno zarazio i lovom. Ja sam u međuvremenu odustao, a on nastavio.
Ako je u igračkoj karijeri „promašio“ trofej Kupa pobednika kupova, nije sjajne saigrače i trenere.
– Na Mali Kalemegdan sam stigao iz prokupačkog Milana Toplice, snimio me Miško Prelević, u leto te 1974. kada su oni već osvojili evropski trofej. Četvrti razred i matura u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a u klubu Duci (Ljubodrag) Simonović, Moka (Zoran) Slavnić, Dragan Kapičić, Ivan Sarjanović, Dragiša Vučinić, Gogi (Goran) Rakočević…U klubu i reprezentaciji, zakačio sam velika trenerska imena, Aleksandar Nikolić, Bratislav Đorđević, Ranko Žeravica, Sija (Miodrag) Nikolić, Dragan Šakota…Zato mi nije malo samo Kup Jugoslavije (1975). Zato smo izbacili jedan Zadar sa Ćosićem i Đerdjom, pa Partizan (Kića, Praja) i Jugoplastiku gde su bili braća Tvrdić i Šolman.
Više je bio krilni, nego „samo“ centar, robusne građe i, meke ruke, pa je nekoliko sezona bio prvi klupski, ali i u vrhu ligaške liste, strelaca. Od 30 do prosečnih 15-ak poena za 185 zvaničnih mečeva u crveno – belom. U doba kada nije bilo trojki, a prvenstvo SFRJ sigurno, kvalitativno grabilo ka kontinentalnom vrhu.
– Upao sam u fenomenalnu ekipu, ali nešto se, ipak, nije poklopilo, pa nikad nismo osvojili prvenstvo. Igrali smo još jedno finale KPK, ali smo u Nantu izgubili od lenjingradskog Spartaka, iako smo vodili sa 13 razlike. Odigrao sam odlično, ali džabe kad je rival dao koš više- uz šalu, ni začinske ironije ne fali Koprivici.
Ali, na opasku da je Zvezdin sastav, dobrim delom sedamdesetih prošlog veka, pratio komplikovan odnos dve legende, skoro skače.
Kad profi „zabrane“ espreso
– Reprezentacija Jugoslavije se 1977. sprema za Balkanske igre u Skoplju, smeštena na Vodnu, izvan grada, odlični uslovi. Završi se doručak, selektor Nikolić bi da popije espreso, uz obaveznu cigaretu. Konobar uzme porudžbinu, a prolazeći kraj igrača, Raša Radovanović mu tiho reče da kofu ne donosi, jer je doktor „profi“ zabranio. Ovaj se primi, odlazi, pa se vraća u salu, ali espresa nema za Nikolića. Ovaj opet naruči, a Raša ponovo stupa u akciju i tako jedno tri, četiri puta. Sve dok Nikolić nije zavapio:“Hoće li mi neko, za ime boga, doneti kafu“. Mislim da nije otkrio glavnog krivca.
– Dok sam igrao sa Ducijem i Mokom, nijednu njihovu međusobnu ružnu reč nisam čuo. Znam da je o tome brujalo po kuloarima. Sve je to bilo naduvano sa strane. Oni su bili dva lava, dve različite jake ličnosti, strašni igrači na različitim pozicijama i lideri. Toliko o tome. A igrom sudbine, da Moka, Duci i Kaponja nisu otišli u inostranstvo (Španija, Nemačka), ko zna koliko bih vraćao lopte legendama, umesto što sam dobio šansu da zaigram.
Iskorišćena klupska šansa ga je odvela u reprezentaciju, istu onu koja je u sedmoj dekadi 20. veka zavladala Evropom i svetom.
– Bila je velika stvar da se nadješ na pripremama sa jednim Krešimirom Ćosićem ili Mirzom Delibašićem, bez obzira što smo se spremali za Balkanski šampionat. Ne mogu da zaboravim ni Univerzijadu, kada smo bili jaki kao zemlja, a izgubili četvrtfinale od Španije, iako smo non stop bili u vođstvu. Tako nam je propalo i finale sa Amerikancima. Sport nije matematika, nekada se nezgodno namesti.
Kao i njegove povrede koje su mu najveći žal u karijeri, mada…Ostala je senka i na reprezentativnom nivou, ali detalja nema ni posle više od četiri decenije.
– Mislim da sam mogao da se nađem na Olimpijskim igrama u Moskvi (1980), ali ne želim da pričam o izboru selektora Ranka Žeravice. Mislim da ne bi bilo u redu. Onda se znalo, najbitniji su bili prvih sedam, osam igrača, zna se ko je odskakao, a ostali nisu bili toliko važni. Pa, nije moglo da bude mesta za sve. To je davno gotova priča – džentlmenski će Koprivica.
Košarkaški klan
Koprivice su kompletna košarkaška familija. Sinovi Jovan (39, krilo) i Nikola (33, bek), igrali su u Crvenoj zvezdi, Paneliniosu, OKK Beogradu, odnosno Atlasu, Superfundu, Iraklisu…Ali i rano, posebno mlađi, zbog povreda i bolesti, okončali igračke karijere. Stariji Jovan radi u gradskim strukturama, a Nikola je posle mastera u SAD, skautirao za Minesotu, a trenutno Detroit. A supruga odnosno mama Marija, nekad je „tapkala“ loptu u Banjici. Basketom lako mogu da se zaraze i unuci, sedmogodišnja Maša i šestogodišnji Stefan.
Inače, sinovi su tati Žaretu, ne tako davno nabavili (otkupili) njegovu crveno – belu „sedmicu“, koja je posle Kupa 1975. završila u publici.
Zato su sa priprema najboljeg tima ostala sećanja, mnogo prolivenog znoja, ali i vica.
– I sad se setim profesora Nikolića i njegovih treninga od po dva i po sata. A on je toliko mogao da provede u onom njegovom karakterističnom, čučećem položaju. Da sam tako nešto pokušao, ne bih ustao. Još je tada bila praksa da se ne pije voda tokom treninga, pa presuši česma, a ne košarkaš. Pošto je Moki mozak radio „300 na sat“, počne da gunđa izokola, gde bi smeo pred Acom, da su treninzi predugi. Dođu takvi glasovi i do Profe, a on odluči da ih skrati za 45 minuta. Čini mi se da je bilo još gore, jer onda se nismo zaustavljali. Ipak, najteža su bila kraćenja spiska za nas koji nismo bili u prvom planu. Zato je Moka znao da mi kaže da ne dozvolim da me selektor grli, onda je kraj. Dan, dva, pre polaska na Svetsko prvenstvo u Manilu (1978), reprezentacija u beogradskom „Palasu“, popodne…Ide Aca Nikolić ka meni, uzima me pod ruku, da nešto popričamo. Setih se Moke, sve mi je bilo jasno. A 1979. kada sam prošao konkurenciju, nisam mogao na EŠ zbog povrede.
Nositi Zvezdin (Partizanov) dres znači i nositi teret neponovljivog rivaliteta.
– Toga je uvek bilo, ali u moje igračko doba i veliko poštovanje, bez raznoraznih saopštenja. Glavni su bili igrači i treneri, a često se nije ni znalo ko je predsednik kluba. Oni su bili u senci, bez obzira da li su se zvali Aleksandar Gec, Špadijer ili Bane Novčić. Kada sam zaigrao za Zvezdu, jedno vreme sam živeo u hotelu „Putnik“ gde su Kića (Kićanović), Toša (Todorić) i Kerkez dolazili na ručak. Tako smo se družili, a na utakmicama smo ginuli i, nismo se „poznavali.
Prilično su nezahvalna, pa i nemoguća poređenja različitih košarkaških vremena.
– Kada sam postao senior već se dosta treniralo, praktično dva puta dnevno, ali je u sezoni bilo mnogo manje utakmica, u proseku, ispod 40, sve sa prvenstvom, Kupom i nekim međunarodnim takmičenjem. Sada je to sport gde sve više dominira snaga, igra se prilično raširila…Ranije se nabiješ u reket, zona ispod koša…U žargonu smo goorili:“Ko izađe iz reketa, da mu umre majka“. Kvalitetniji igrači su imali mnogo veću minutažu, ali je retko čija karijera trajala duže od 30. godine.
Iako se nije lako pomirio sa „skraćenim“ igračkim stažom, želeći da pobegne što dalje od košarke, Koprivica se vratio među „zvezdane“ u poslednjoj deceniji prethodnog veka.
– Moji saigrači, ali i igrački autoriteti, Vučinić i Kapičić, pozvali su me da pomognem klubu u nekom drugačijem formatu u odnosu na 15-ak godina ranije. Počeo sam kao „tehniko“, sada je to menadžer tima, u štabu Slavnića, pa kasnije, Džakovića, Nikolića…Nisam imao sreću da „zakačim“ one dve titule iz devedesetih.
Zato posle drugog boravka u Zvezdi kreće u novu avanturu, As basket, odakle su dalje „dobacili“ Marko Kešelj, Aleksandar Cvetković, Ivan Marinković…
– Imamo oko 300 klinaca sa kojima radi sedam trenera. Igrali smo Drugu srpsku ligu sa kadetima i juniorima, kao i Kvalitetnu ligu Beograda za mlađe kategorije. Ponosan sam na mlade i školovane stručnjake, od kojih većina iza sebe ima i ozbiljne igračke karijere. Ja sam pristalica da trenerskim poslom prvo treba da se bave oni koji su makar solidno igrali, plus diploma. Čak i kada najmanje znaju, znaju više od „suvih“ diplomaca. A u „kompletu“ su pravi. Ne želim da se žalim, ali ćemo valjda pregurati ovu korona godinu. U As basketu, 15 godina nismo menjali članarinu, nikada nismo imali više gratisa, a nikada veći troškovi. Nije lako ni do sponzora, jer oni koji mogu, završe kod reprezentacije, pa kod večitih. Da se ne žalim, nikome nije lako u ovakvim okolnostima.
Koprivica je dugogodišnji član Skupštine nacionalnog Saveza, ali i Predsedništva KSB („još od prošlog veka“).
– Ovaj sport je moj život. Ima problema, ali neće sigurno doživeti sudbinu srpskog (klupskog) fudbala. Pod obručima su ljudi drugog kova, da ne budem grub i upotrebim neki drugi izraz. Reprezentacija će biti izvor radosti naciji, bez obzira na neuspeh u kvalifikacijama za OI. Dešavali su se i porazi u „prozorima“, ali su oni budalaštine, jer ne mogu da igraju najbolji zbog sukoba FIBA i Evrolige. Stigao je novi – stari selektor Svetislav Pešić umesto Kokoškova, bilo je malo turbulencija, ali… Ne bojim se za budućnost ovdašnje košarke, neće Vasilije Micić biti poslednji MVP fajnal fora najjačeg klupskog takmičenja. Nekada su govorili da ćemo propasti posle Ćose, Kiće ili Ducija…Pa se pojaviše Divac, Paspalj, Bodiroga, Đorđević, Danilović…Kasnije Stojaković, Jarić, pa Teodosić i ovi aktuelni, od Jokića, Bogdanovića,…Trajaćemo.
Rada Nikolić
Dodaj komentar