Komentari Sve vesti

Vladimir Stanković (“KOŠ” magazin): Prava istina o prvom košu na mundijalima

Zove me iz Minhena Ljubo Kotleba, dugogodišnji šef sudija FIBA, nekada i sam internacionalni arbitar. Popričasmo o Bori Stankoviću, ali mi reče da me zove zbog druge stvari:

– Jedna nemačka agencija objavila da je Bora dao prvi koš u istoriji mundijala, 1950. u Buenos Ajresu… Čini mi se da to nije tačno, pa rekoh da proverim sa tobom, ti sigurno znaš – reče mi Kotleba.

– Znam Ljubo, u pravi si… Nije Bora dao prvi koš, nego Nebojša Popović. Bilo je to na prvoj utakmici prvog Mundijala, 22. oktobra 1950. u Buenos Ajresu – rekoh iz glave.

Ispričah Ljubi da sam istu grešku video i u nekim srpskim medijima, pošto je takozvana (prepsivačka) „resavska škola“ odavno odomaćena u našem novinarstvu, jednom objavljena greška postaje činjenica kad je drugi prenesu. Širi se kao virus…

Mi smo na ovom sajtu već objavili priču o prvom košu u istoriji mundijala, ali nije na odmet povremeno nešto i ponoviti. Uvek ima mlađih, novih čitalaca a nije na odmet “resavcima“ ponuditi po neki pouzdani podatak. Ako ne veruju meni ili našem sajtu, dokaz je tu: originalni zapisnik sa označenim imenom Nebojše Popovića. Njegova kćerka Zvezdana kaže mi da je on posle meča zatražio kopiju zapisnika i čuvao je u svojoj arhivi. Naravno, našla je mesto i u knjizi koju su o njemu priredili kolega Slavo Stojković i Nebojšina kćerka, koja je na našem sajtu objavila lepu priču o slavnom ocu pod naslovom „Priča o tatinoj članskoj karti br.1“. Knjiga je imala simboličan ali tačan naslov: “Uvek prvi”. Zaista, Nebojša je u mnogo čemu bio prvi, a članska karta SD Crvena zvezda sa rednim brojem 1 bila je samo simbolični prvenac svega što je taj čovek uradio u košarci i za košarku.

Pre nego što se vratimo prvom košu, evo male priče o okolnostima pod kojima je Jugoslavija stigla na prvi Šampionat sveta. Pred kraj 1949. u Nici je igran kvalifikacioni turnir. Dve prve vadile su vizu za Buenos Ajres koji je bio domaćin prvog Svetskog prvenstva 1950. jer ni jedna evropska zemlja još nije bila u situaciji da, posle Drugog svetskog rata, ponudi dobre uslove. Jugoslavija je u odlučućoj utakmici pobedila Belgiju, što je bilo veliko izenađenje je prethodno u grupi izgubila, kao i od Italije. Na turniru je igrala i Španija. Jugoslavija u to vreme nije imala nikakve veze sa Frankovim režimom… Dok se intonirala španska himna pred meč sa rivalma naši igrači su, opet po uputstvu iz Beograda, sedeli. Sutradan su u francuskim novinama bili „okrpljeni“ zbog nekulturnog, nesprtskog ponašanja… FIBA je kaznila našu federaciju sa 3.000 švajcarskih franaka i godionom zabrane takmičenja na međunarodnim turnirima, ali je ovu drugu kazna brzo zaboravljena. Naš tim nije trebalo da putuje u Buenos Ajres, ali je neočekivano Italija odustala. Upražnjeno mesto popunila je, posle pobede nad Belgijom, Jugoslavija…

U već pomenutoj knjizi otkriveno je kako je i zašto Nebojša Popović u Buenos Ajresu bio igrač-trener. Za to je bila zaslužna izvesna „gospođa Olga“. Bila je supruga Bore Jovanovića, selektora Jugoslavije. Pred polazak na dalek put Vladimir Dedijer, visoki komunističlki fukcioner, sklon košarci i sportistima uopšte, pozvao je Nebojšu i rekao mu:

– Ti ćeš biti igrač-trener u Argentini. Boru ne pušta žena….

Igrači su bili u šoku. Milorad Sokolović, kasniji istaknuiti novinar i urednim košarkaške rubrike u „Sportu“, i Nebojša otišli su u ime igrača u stan Bore Jovanovića gde ih je gospođa Olga uljudno saslušala a onda rekla:

– Razumem ja vas, ali razumite i vi mene… Mesec dana bez mog Bore je mnogo. Ne može i tačka!

Tako je ekipa (na velikoj slici) otišla bez selektora. Let iz Rima trajao je „čitavu večnost“. Boravak u Buenos Ajresu bio je veoma prijatan, u radnjama je bilo svega, videlo se da zemlja nije bila u ratu. Našem timu zalomilo se da odigra prvi meč na prvom Svetskom prvenstvu. Taj istorijski datum bio je 22. oktobar 1950. Na parket dvorane „Luna park“ (iste one u kojoj je Jugoslavija 1990. osvojila  treću titulu prvaka sveta) u meču protiv Perua protagonosti su bili:

Peru-Jugoslavija 33-27 (18-16)

Dvorana “Luna park”. Sudije: Ernesto Lastra (Argentina) i Marsel Fojti (Švajcarska). Pet penala: Demšar, Loci. Gledalaca: 25.000.

PERU: Alegre, Kastro 2, De Zela 3, Drago 10, Fernandez 4, Fiestas 8, Salas 6. Selektor: Karlos Rohas.

JUGOSLAVIJA: Ladislav Demšar 2, Nebojša Popović 1, Aleksandar Gec 2, Milorad Sokolović,  Srđan Kalember 2, Vilmoš Loci 14, Borislav Stanković 6. Selektor: Nebojša Popović.

(U našem timu još su bili Mirko Amon, Aleksandar Blašković, Lajoš Engler, Dušan Radojčić i Milenko Novaković).

Originlni zapisnik utakmice Jugoslavija-Peru

Počelo je i završeno porazom i poslednjim mestom, ali i prvim košem za istoriju takmičenja. Iz zapisnika, bitno drugačijeg nego što su današnji, nemoguće je utvrditi u kom minutu se desio istorijski momenat. Da se zaključiti da je kapiten Nebojša šutirao samo jedno slobodno bacanja i da je napravio 3 prekršaja, jedan u prvom i dva u drugom poluvremenu. U zapisniku koji sam svojevremno dobio od FIBA njegovo ime je podvučeno crvenim flomasterom. Još jedan dokaz, uz mnogo drugih, da je baš on, a ne Bora Stanković, dao prvi koš u istoriji Mundijala… Bora Stanković je tada upoznao Vilijama Džonsa koji ga je samo šest godina kasnije pozvao da mu bude saradnik, zamenik i naslednik počev od 1976. Uzgred, Jugoslavija je u Buenos Ajresu još jednom odbila da igra sa Španijom, tog 3. novembra igrači su umesto na utakmicu otišli u – bioskop.

Jugoslavija je 1950. bila poslednja, deseta. Samo 20 godina kasnije, u Ljubljani 1970, bila je prvak sveta. U Buenos Ajresu 1990. bila je po treći put najbolja na svetu, a Bora Stanković i Nebojša Popović, zajedno sa nekoliko igrača Argentine koja je 1950. postala prvi prvak sveta, bili su medijska atrakcija kao protagonosti prvog Mundijala.

I prvog koša…