Evropska prvenstva igrala su se, uglavnom, u septembru, ali bilo je i izuzetaka, i FIBA je “lutala” tražeći najbolji termin. Nijedan nije bio idealan, u junu je bio kraj sezone, igrači su bili umorni, u septembru je bilo prerano, malo ko je mogao ga bude u formi na startu sezone. Zapravo, ko je imao kvalitet pobeđivao je bez obzira na doba godine. Nekadašnja Jugoslavija postala je prvi put prvak sveta u maju 1970, prvu titulu evropskog prvaka osvojila je u oktobru 1973. u Barseloni, a odbranila je dve godine kasnije u junu u Beogradu. Na okupu je, uglavnom, bila generacija koja nas je obradovala 1973. u Barseloni. Isti je bio i selektor, Mirko Novosel.
Put ka drugom zlatu počeo je 7. juna u Splitu, u meču sa Holandijom. Rezultat 102-76 sve govori. “Upisalo” se svih 12 igrača, Vinko Jelovac je dao 16 poena a Dražen Dalipagić 13. Turska nije prošla ništa bolje, bilo je 92-65 sa Dalipagićem kao prvim strelcem (19), Damir Šolman je dao dva poena manje, Kićanović i Kapičić ubacili su po 12. Teoretski, najteži rival trebalo je da bude Italija sa Meneginom, Marzoratijem, Jelinijem, Rekalkatijem… Nije bilo problema, za 83-69 najzaslužniji su sa po 20 poena bili Krešo Ćosić i Dragan Kićanović.
Finalni deo igran je u Beogradu, u dvorani koja se tada zvala “Pionir” i bila još uvek nova, otvorena je 1973. uoči Prvenstva Evrope u boksu. U prvom meču protiv Španije bilo je 98-76. Opet smo imali 12 strelaca, ali pošto se obično u medijima navode oni najefikasniji da pomenem 16 poena Dragan Kićanovića, 14 Kreše Ćosića, 13 Mirze Delibašića, po 12 Slavnića i Dalipagića… Onda je na red došla Čehoslovačka a rezultat 84-68 bio je “poruka o namerama”. Delibašić i Jerkov su dali po 14, Ćosić 12, Šolman 7…. Koliko se sećam, u tom meču se povredio Dragan Kićanović, nije ga bilo u narednom duelu sa Bugarskom ali nije bio ni neophodan, 105-76 svedoči o superiornosti naših igrača. Nikola Plećaš je dao 18 poena a njegov nekadašnji klupski drug iz zagrebačke Mladosti Damir Šolman 17. Centar Željko Jerkov je dodao 18, Dalipagić 14, Delibašić 13, Kapičić 8… Medalja je bila na vidiku, ali bili smo razmaženi, želeli smo zlato.
Ključni meč igran je 15. juna. Pred 7.000 gledalaca u “Pioniru” sudili su Al Rae iz Kanade i Hju Ričardson iz SAD. Evo i “glave” sa utakmice u kojoj je ondašnja Jugoslavija odbranila titulu prvaka Evrope.
Jugoslavija-SSSR 90-84 (44-37)
Jugoslavija: Slavnić 12, Kićanović 22, Dalipagić 11, Ćosić 16, Jelovac 9-startnih pet-Žižić 3, Jelovac 1, Šolman 2, Plećaš 8, Delibašić 6 . U ekipi su još bili Rato Tvrdić i Željko Jerkov. Seletor: Mirko Novosel.
SSSR: Jedeško 14, S. Belov 29, Korkija 5, A. Belov 9, Žigili 6, Boljšakov, Miloserdov, Salihov 17, Bološev, Sidjakin, Žarmuhamedov 4. Selektor: Vladimir Kondrašin.
Utakmica je bila dramatična, sa stalnom prednošću našeg tima ali i stalnom pretnjom Sovjeta da stignu i prestignu… Malo nam je bilo lakše kad je Aleksandar Belov u 32. minutu morao da izađe zbog 5 penala, ali i mi smo 3 minuta pre kraja ostali bez Jelovca.Vodili smo 59-49, ali nije bilo gotovo, Aleksandar Saljnikov je vezao 10 poena.
Kićanović je bio osposobljen za meč, igrao je sa steznikom na butini i bio heroj utakmice. Sećam se ključne akcije, kod 86-84 za nas. SSSR je promašio napad za izjednačenje, a onda je „Kića“ odigrao “jedan na pet”, bio je na levoj strani terena, tamo blizu tunela koji vodi u svlačionicu. Izdriblao je, čini mi se, Valerija Miloserdova, podigao se na šut i – pogodio! Bio je to koš za titulu… Jugoslavija je ponovo bila prvak Evrope!
Za MVP prvenstva proglašen je Krešimir Ćosić, u najboljoj petorci uz njega su se našli Sergej Belov (SSSR),Vejn Brabender (Španija), Dražen Dalipagić i bugarski centar Atanas Golomejev, prvi strelac šampionata sa 22,9. Zanimljivo, ni jedan naš igrač nije bio u prvih 10 strelaca, dokaz da je snaga našeg tima bila u kolektivnoj igri.
Naš prvi strelac bio je Kićanović sa prosekom 13,7 poena. Ćosić je imao 13,2, Dalipagić 12,1, Delibašić 9,7, Jelovac 8,9… Po broju poena sa 85 prvi je bio Praja Dalipagić, dok je Kićanović dao 3 manje, ali sa utakmicom manje.
Dominacija Jugoslavije nastavljena je i dve godine kasnije u Belgiji, između Beograda i Liježa smestila se srebrna medalja sa Olimpijskih igara u Montrealu ali kruna generacije usledila je osvajanjem svetskog zlata u Manili 1978. i zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980.
Nezaboravno.
Foto: Arhiva Koš magazine
Dodaj komentar