U Beogradu je kremiran Aleksandar Mihajlović (7. avgust 1953 – 10. februar 2010), nekada dobar fudbaler, a potom, do smrti, sportski novinar, čiji su tekstovi živeli mnogo duže od jednog dana.
Odrastao je uz oca Milana, dopisnika „Politike” iz Kruševca, pa ne čudi što se latio pera, kad je završio igračku karijeru (kruševački Napredak, kraljevačka Sloga, Rijeka i italijanski Trevizo).
Kao fudbaler je bio klasičan centarfor i taj stil je zadržao i u novinarstvu. Napadao je što je za napadanje, radovao se onome što je za radovanje. Njegovi tekstovi su bili kao događaji u šesnaestercu – nije bilo odugovlačenja, dosadnih delova. Bivalo je da ga osećanja ponesu, pa nešto bude i prenaglašeno, ali za čoveka predanog fudbalu to je, nekako, i razumljivo. Kao što gol baci u zasenak sve ostalo što se zbivalo na utakmici.
Poslenik sedme sile je postao u kruševačkoj „Pobedi” odakle je, kao što je to u sportu, prešao u veći klub. Radio je za „Politiku”, a kada je ta kuća osnovala „Sportski žurnal” dobio je mesto u toj svojevrsnoj reprezentaciji naših sportskih novinara. Izveštavao je s evropskih i svetskih šampionata, sticao prijatelje i zvučnog imena, a i one za koje je on bio zvučno ime.
Veoma je voleo da se druži i ljude je prihvatao onakve kakve ih je majka donela na svet – nije mu bilo važno koliko imaju na računu u banci, da li vedre i oblače ili su oni koje šibaju vetrovi, a nemaju gde da se sklone.
Nastavio je u NIN-u, a ogledao se i na stranicama „Svedoka”. I u penziji je nastavio da piše – objavio je osam knjiga, među njima i „Istoriju i teoriju fudbala”, a nije doživeo da svetlo dana ugleda i njegovo delo posvećeno boksu.
I. C.
Dodaj komentar