„Sport i mediji-paralelne stvarnosti?“-zvanični je naziv tribine održane u Naučno tehnološkom parku u Nišu, na kojoj su, o prirodi i ulozi sportskih medija na medijskoj sceni današnjice i njihovom razvoju u eri sveprisutne digitalizacije, govorili poznati sportski komentatori i voditelji Televizije Sport klub Nebojša Višković i Ivan Govedarica, autori sve popularnijeg podkasta „Wish&Go“, kao i predsednik Sekcije sportskih novinara Niša i urednik sportske rubrike „Narodnih novina“ Dušan Jocić.
Jednočasovna diskusija bila je prožeta brojnim anegdotama i iskustvima sa velikih takmičenja, iz kontakata sa najvećim sportskim asovima, a učesnici su, prema agendi moderatora Vuka Brajovića, takođe poznatog teniskog novinara, najpre govorili na temu specifičnosti i zahteva posla sportskog voditelja/komentatora i autora na početku karijere i danas.
–Ja sam neka vrsta novinarskog dinosaurusa, jer vreme kada sam ja počinjao bilo je kao kameno doba u odnosu na ovo danas. Naravno, najveća razlika u odnosu na te, sredine devedesetih, kada sam ja počinjao, jeste pojava interneta i dostupnost informacija. Ja sam počinjao tako što sam se za sve novinarske zadatke spremao iz čuvenih godišnjaka. ATP i WTA su izdavali te godišnje knjige, ja sam im pisao pisma i dobijao primerak svake godine. To danas sakuplja prašinu negde u ćošku, koliko je postalo nepotrebno. Ko god da je putovao u inostranstvo, ja sam molio da mi na kioscima, aerodromima kupuju sportske časopise i to je bila najčešća vrsta pripreme za sportska takmičenja. Danas imamo sve na internetu, ali sama primena te tehnologije donosi velike zamke, jer koliko je olakšala nama novinarima, toliko nam je i otežala-istakao je Višković, a nadovezao se Govedarica:
-Koliko god da je internet dobar sluga, toliko je zao gospodar. Novinar ne sme da se upeca u te zamke. U današnje vreme, malo toga nije poznato, ali nije suština samo nabiflati te informacije, manipulisati podacima sa sajtova koji su svima dostupni, već u razumevanju sporta koji prenosimo.
Naredno pitanje moderatora odnosilo se na društvene mreže, koje su sve zastupljenije kao sredstvo komunikacije, a za poznate novinare to podrazumeva dvosmeran odnos:
-Ja teško prihvatam činjenicu da sam, na neki način, javna ličnost, da imam neku vrstu obaveze da imam komunikaciju sa pratiocima. Prosto, nisam takav tip. Zato nisam previše aktivan na društvenim mrežama. Imam otvoren instagram profil, tu ponekad objavim neku fotografiju, sa zadovoljstvom ću objaviti fotografije i sa ovog događaja, ali ne ulazim u komunikaciju, takav mi je senzibilitet. Iako mi je na neki način dužnost da odgovaram na kritike, pohvale. Ja ne mogu lako da se izborim sa stavovima ljudi koji zbog svoje neispunjenosti u životu kriju se iza nekog nadimka i na neprimeren način iznose neosnovane kritike. Baš sam nedavno napisao neki blog o Laslu Đereu i iskritikovao ljude koji vode računa o tome da li je on Srbin ili Mađar, da bi neko meni napisao komentar da ja prvi potenciram to. To je takva glupost na koju ne mogu da ostanem imun, i onda krene da mi vri u želucu. Ono da svako ima pravo na svoje mišljenje zapravo ne važi, jer ako si loš, zlonameran, onda, brate, nemaš pravo na svoje mišljenje. Komentari ispod vesti na portalima su jedno veliko zlo, često izazivaju negativne emocije-istakao je Višković.
Podkast, kao nova forma medijskog obraćanja, preplavila je domaću medijsku scenu, a Višković i Govedarica su autori jednog od zapaženijih:
-Tri godine sam želeo to da napravim. Video sam koliko podkast, uopšte internet, uzima primat, gura čak i televizuju u stranu. To je budućnost i perspektiva medija. Ivanu i meni predstavlja pravo uživanje, ispričamo se kao u kafiću, samo što su ispred nas mikrofoni. Premijerno na jutjubu, reprizno na Sport klubu. Želeo bih još više tome da se posvetim u budućnosti, ispunjava me. Imamo lepu gledanost. Malo nam je, na neki bizaran način, pomogla pandemija, projekat nam je bio u toku i nismo hteli da ga pauziramo, već smo baš tada krenuli sa emisijama. Igrači nisu mogli da putuju, pa su nam bili nadohvat ruke, mogli smo da dovedemo sve značajnije tenisere sa ovih prostora, koji su nam pomogli da se „izreklamiramo“ i da krenemo-rekao je Višković.
Postavilo se pitanje kako, tokom komentarisanja utakmice, recimo fudbalske, pronaći pravu meru u plasiranju brojnih podataka i ostavljanja prostora gledaocima da uživaju u meču, sa posebnim naglaskom da je Nebojša Višković, kao zvanični dobitnik nagrade „Zlatni mikrofon“ Udruženja sportskih novinara Srbije za 2019. godinu, jedan o najuspešnijih u tom balansu:
-Ja sam počinjao u vreme kada nije postojao internet, tako da informacije koje sam davao nisu mogle biti proverene. Mogao si da kažeš šta želiš, komentatoru se moralo verovati. Tako je bilo i pre nas. Ono što kažu Vladanko Stojaković i Dragan Nikitović, to je zakon. Što reče naš direktor Sport kluba, „ja gledam boks, ovaj ubi Mate Parlova, a Nikita kaže: sad će Mate da se vrati, i ja jedva čekam da se vrati, ne sumnjam u to, jer je komentator tako rekao. Nema veze što Parlov doživi nokaut u sledećoj rundi.“ Sa druge strane, sada imamo toliko laku dostupnost informacija da se postavlja pitanje da li ih i u kojoj meri treba iznositi, jer svako koga zanima može istog momenta da sazna bilo šta. Mi se obraćamo prosečnom gledaocu. Oni koji su fanatici, oni to znaju, njima nije potrebno, treba napraviti selekciju. Ja pripadam kategoriji komentatora koji se za fudbalske utakmice vrlo studiozno pripremaju i za svaki meč imam na papiru dosta veliki broj informacija, ali ih ne objavljujem dok ne dobijem priliku za tako nešto. Ako mi se ne pojavi igrač u kadru, ja to neću reći, sačekaću drugu utakmicu. Mnoge kolege upadaju u tu zamku i previše toga kažu, jer ispadaju pametni. Ja priznajem, to je jako primamljivo, da bude „vau, ovaj čovek sve zna“. Ali, ako to radiš po svaku cenu, opteretiš ljude. Najvažnije u komnetarisanju je znati ćutati! Ja najviše ćutim kada je najdramatičnije, kada je frka, kada se odlučuje. Tada najviše ćutim, jer tada smetaš ako sebe stavljaš u prvi plan-istakao je Višković, a onda je Govedarica poentirao:
-Komentator nije veći od sportskog događaja koji komentariše. Mi smo samo vodiči onoga što se dešava. Gledaocu nisi potreban da sebe ističeš, a mislim da to postaje veliki trend, sa poplavom kanala i događaja koji se prenose. Komentator je samo neko ko usmerava gledaoca, i to prosečnog gledaoca, da mu bude malo jasnije ono što gleda i zato je važno poznavati suštinu sporta. Maksim Gorki je rekao, doduše za pisanje: Piši rečima šturo, značenjem široko.
Predsednik Sekcije sportskih novinara Niša Dušan Jocić imao je priliku da o svim temama pokrenutim na ovoj tribini govori iz sasvim drugog ugla-novinara pisanog, ali i lokalnog medija, mada se, iz bogatog iskustva izveštavanja sa velikih takmičenja, pre svega Olimpijskih igara u Riju, i on prisetio anegdota sa nekim od naših najvećih sportista.
-Kada sam supruzi, koja je takođe sportski novinar, ali na internet portalu, rekao da sam dobio poziv da govorim na temu medija u eri digitalizacije, ona mi je rekla „pa gde tebe nađoše, ti još pišeš guščjim perom?“ Naravno, šalila se, ali ja zaista jesam dugo bio zakleti borac za pisano novinarstvo, međutim u poslednje vreme moram da priznam da ono gubi trku. Viško je malopre rekao da televizija gubi primat u odnosu na internet, a šta onda reći za novine. U današnje vreme, redak je podvig, gotovo raritet, da u novinama objavite neku ekskluzivu, i to više nema nikakve veze sa vašom novinarskom sposobnošću, jer vam konkurencija više nisu samo kolege sa drugih medija, koji su brži i mogu svaku informaciju da plasiraju istog sekunda, već svaki čovek na planeti koji ima profil na društvenim mrežama. Kada dobijete neku informaciju, recimo „Nenad Lalatović je novi trener Radničkog“ ili „Veselin Vujović je novi trener Železničara“, dovoljno je da Lalatovićev brat ili Vujovićev sin to objave na tviteru ili fejsbuku i ta informacija automatski postaje viralna i eto je za tili čas u medijima. Imamo čak i primer da neke cenjene kolege, recimo sa nekadašnjeg SOS kanala, nakon što je ta televizija, da tako kažem, marginalizovana u etru, svoje profile na društvenim mrežama koriste za objavljivnje vesti do kojih dolaze, intervjua koje rade i da to ima dosta široku publiku. Ili, neki uticajni evropski košarkaški novinari, na svojim profilima na tviteru, prvi objavljuju vesti o nekim najznačajnijim evropskim košarkaškim transferima i to ozbiljni evropski mediji uzimaju kao relevantan izvor tih informacija-istakao je Jocić.
Dodaj komentar