Treneri (ni)su poluprofesija
Kompletna srpska košarka, od finansiranja do produkcije igrača, nalazi se u problemu. Nemoguće da treneri ne budu u sličnom položaju, pa dovodimo u pitanje respektabilnost naše struke, koja se nekada s pravom veoma visoko kotirala. Kao glavni razlog sumornog stanja, do kojeg nismo stigli preko noći, Vlada Vukoičić (48) vidi u lošim klupskim rezultatima na nivou evropskih takmičenja, uz borbu trenera za što bolji sopstveni položaj, kao i veliku „potrošnju“ istih od strane klubova.
Nije baš uputno praviti rang liste najznačajnijih „stavki“ za razvoj jednog sporta, ali je prilično jasno da su treneri jezgro, a čije stagniranje, u najboljem slučaju, vodi u prosečnost. Na ovo poslednje, u srpskoj košarci, ne bi voleli da se naviknemo. Ako smo progutali, iz sezone u sezonu, sve veći broj igrača stranaca, da li ćemo biti svedoci sličnog trenda i kraj aut linije? Šta to bi sa domaćim trenerskim brendom?
– Ne bi bilo normalno, primera radi, da ja mogu da radim u Nemačkoj, a tamošnje kolege ne mogu u Srbiji. Živimo u vreme otvorenih granica, nemoguće je da se izolujemo. Istina, ponosili smo se, ne tako davno, našom školom košarke, u kojoj je najupečatljiviji bio baš originalni trenerski potpis. Izgledalo je jednostavno, ali prilično dobro i organizovano. Od kolega koji su ideje i koncepte sprovodili u delo, adekvatne upravne strukture, igrača koji su evoluirali od amaterizma do visokog profesionalizma…
Treneri su bili ona najvažnija spona, koja je vremenom, na žalost, počela da slabi.
– Gotovo je kontradiktorno, da uz toliku dostupnost stručnog materijala, brojne seminare, izuzetno cenjenu Kliniku, zapadamo u ozbiljnu krizu trenerskog identiteta – konstatuje sagovornik, koji je u bogatoj karijeri, sedeo i osvajao trofeje, na klupama FMP, Crvene zvezde, Mege…
Da bi se uvek trebalo prvo dobro pogledati u ogledalo, Vukoičić nastavlja:
– Delom su krivi i sami treneri, mogli bi da budemo organizovaniji, a time i stručni rad dobija na ceni. Evo ilustracije – mislim da gotovo nijedan kolega, koji radi u Košarkaškoj ligi Srbije, najvišem rangu, nije u stalnom radnom odnosu, razumem ugovore, ali…Tako ispada da smo neka vrsta poluprofesije. Ima još „sitnih“, ali važnih organizacionih stvari, za koje neće da se bore naši stručnjaci, koji jesu autoriteti, ali su decenijama u inostranstvu. Prosto, nemaju vremena, ali šta je sa ostalima kojima je baza, više ili manje u Srbiji.
Na trenerski nivo još kako utiče klupski rejting, odnosno uzročno – posledična interakcija.
– Kako pričati o kvalitetnoj trenerskoj produkciji, ako su naši klubovi pali na niske grane na međunarodnoj sceni. Kada sam počinjao ozbiljniju seniorsku karijeru, pre 15-ak godina, regionalna ABA liga je imala tri predstavnika u Evroligi, pa tek u tadašnjem ULEB (Evrokup) Kupu, i, nismo bili samo puki učesnici. Setite se samo polu(finala) FMP, Hemofarma…Tako su i naši treneri dobijali šansu da karijere nastave van granica, njihov rad i znanje su bolje vrednovani…U međuvremenu, Evroliga je postala zatvoren sistem (11 klubova sa „nedodirljivim“ ugovorima), ABA liga je na „klackalici“ dokle će imati jednog jedinog predstavnika u elitnom takmičenju…Mi smo postali suviše mala zemlja za proizvodnju trenera i, igrača. Sve se to odražava i na nezavidan položaj struke – smatra Vukoičić.
U svojevrsnom vrzinom kolu, u kome klubovi po cenu opstanka jure rezultate (a time i sponzore), pokušavajući da izbace i neko igračko ime, a treneri se bore sa punim koševima problema, čini se, da su svi na gubitku.
– Nas trenere prozivaju kada neki klinac ne dobije šansu, ali kako da povlačimo tako „hrabre“ poteze, kada nam klubovi ne „drže“ leđa. Onda nemamo pravo na grešku. Prvo klupska politika mora da bude podrška trenerima, a onda kolege mogu da čuvaju leđa igračima, tako se pravi krug poverenja.
Da li će se realan opis stanja sa terena nekima svideti ili ne, tek će Vlada Vukoičić, pošteno:
– Krpimo rupe…Klub gleda da napravi za nijansu bolji rezultat u poređenju sa prethodnom sezonom, mi, treneri da koliko, toliko solidno odradimo posao, a tu su negde, na sličnoj talasnoj dužini i košarkaši…Zajedno, sve to da se zadovolji minimum minimuma. Morali bi da se vratimo ili ponovo pravimo sistem, gde se znaju prave uloge, klubova, uprava, stručnjaka, igrača…A ne da samo “kraduckamo“ bez dubljeg traga.
Kada se piramida stručnosti, autoriteta, inovacija lagano kruni, teško da postoji jedan spasonosni recept, ali, za početak, da se barem malo uspori, dođe do daha, može i sledeće:
– Voleo bih da mlađim kolegama, kao meni nekad, bude san da rade u Košarkaškoj ligi Srbije. Da trener bude gospodin, što sada nije. Da kolege ne budu egzistencijalno ugrožene, pa će moći da imaju sjaj, a profesija bude sportsko – nacionalni brend – poželeo je Vlada Vukoičić.
Rada Nikolić
Dodaj komentar