Sportske vesti Sve vesti

TEMA: Da li su košarkaški treneri sa ovih prostora i dalje zaštitni znak jednog od najtrofejnijih sportova (1)

Još su neka rupa na svirali

To što je Nikola Jokić postao prvi srpski košarkaš sa naslovom najkorisnijeg (MVP) u ligaškom delu NBA lige, ili Vasilije Micić dupli „naj“ u Evroligi (liga, fajnal for), a veteran Miloš Teodosić zablistao u Evrokupu, pravi je trenutak za preispitivanje. Posle kraćeg ponositog dizanja nosa, da zastanemo i pomislimo da li i dalje baš sve štima kako bi trebalo u ovom sportu.

Kad god pomislim na srpsku trenersku školu kao autohtonu pojavu, setim se legendarnog profesora Aleksandra Nikolića, kako bi se namrštio i zavrteo glavom. Preciznije, pionir i velikan profesije kraj aut linije, uporno je negirao postojanje takozvane „jugoslovenske škole košarke“ sa specifičnim uspešnim potpisom kolega zemljaka, smatrajući da je original samo „made in USA“, a sve ostalo „dodatak“. Istina, odlično primljen „pelcer“ na bivšim SFRJ prostorima. A i kada se zemlja smanjila početkom 90-ih prošlog veka, pa „spala“ samo na Srbiju pre 15-ak godina, u ovom  sportu, ponosili smo se trenerima i, igračima. Zahvaljujući prvima, bilo je i drugih, a najviše (reprezentativnih) vrhunskih rezultata.

Ovdašnji stručnjaci su bili jedan od ključnih razloga da se nazovemo „zemljom košarke“. Na istima nam je zavideo hrvatski komšiluk, ne retko apostrofirajući srpski trenerski krem kao prevagu što „naši dečki ne silaze sa postolja, a njihovi tuguju u svlačionicama“. Isti su udarali temelje ovog sporta van granica, tamo gde „samo“ novac nije bio dovoljan da se postane kvalitetan i respektabilan. Isti su poticali iz „pradavnog“ sistema ustanovljenih vrednosti, načina rada, tretmana, izgrađivanja igrača, kompletne ličnosti, korak po korak, strpljivo i posvećeno. Isti su bili glavni šraf za uspešne namotaje igrača, od klinaca do seniora, od vrhunskih do solidnih, svega neophodnog za što više dobrih klupskih do reprezentativnih priča. Pa, da li se nešto menja u trenerskoj struci? Aha, ali opasno polako…Kao i sa individualnom telesnom težinom. Svake godine po kilogram, dva, pa se za deceniju ne prepoznaš.

Istina, srpska košarka i dalje ima „količinsku“ bazu (oko 2000 članova, 850 – 870 redovno aktivnih stručnjaka), visoko rangirane seminare (Klinika), kvalitetnu stručnu edukaciju, izuzetne pojedince, ali…Ima i sve više onih, posebno u radu sa najmlađima, koji se „igraju“ rezultata, ne košarke. Na klupama seniorskog (najvišeg) ranga, iz sezone u sezonu, teško prepoznatljiva lica (bar pola lige). Za „ovolicku“ zemlju, mnogo smo brzo „potrošili“ ne mali broj stručnjaka, od kojih neki dugo tavore, a ostali su nestali iz sporta u kojem su mnogo obećavali. Za neke je kriva sve manja količina novca, za druge nestrpljenje uprava, za treće odsudstvo motivacije, energije, znanja onih koji su krenuli trenerskom stazom, za četvrte raznorazni pritisci…Tek, kao da lagano gubimo sistem iz kojeg su izlazile generacije ovdašnjih trenera. Neće li klubovi sve češće posezati za „uvoznom robom“, kao što uveliko rade sa igračima, bez obzira da li igraju Evro ili Srpsku ligu.

Nije sramota krasti

– Možda mnogi ligaši nisu uspeli da izađu na kraj sa smenom generacija, ne znam ni sam. Uvek apostrofiram da su naši, svetski poznati treneri, uvek spremni da pomognu, posavetuju…Često kažem da nije sramota ni „ukrasti“ ideju od starijeg kolege, ali, ponavljam, mora se raditi, raditi…- tvrdi Jovanović, koji je sezonu završio na klupi „cibosa“.

– Nemam ništa protiv stranih trenera, ako mogu da donesu nešto novo, isto važi i za igrače. Ali, značaj struke pada na globalnom nivou, glavni su igrači, američka priča. Kod nas nije savršeno, ali imamo sjajno Udruženje, prave se seminari, klinike, dostupna je literatura, sa te strane ne možemo da se žalimo. Sigurno da postoje pukotine, ali neće biti veće zime za struku. Samo da klubovi imaju malo više vere u mlade trenerske snage, a moje kolege shvate da u ovom poslu ne ide baš ono „sad i odmah“. Ja sam optimista, ali mora puno da se radi, da ne bude uljuljkivanja, pa će struka ostati stvaralačka baza i, kao i nekad, nešto posebno u nacionalnoj sportskoj porodici – veruje Vladimir Jovanović (37), jedan od sagovornika na temu, koji jeste dobio šansu u FMP, ali sezonu (ne)očekivano završio u zagrebačkoj Ciboni.

Mladi trenerski lav, koji u razvoju nije preskakao „razrede“ dok se peo na klupskoj lestvici, ipak, priznaje:

– Ne smatram da smo „zaboravili“ da pravimo trenere, ali oskudevamo u novim imenima. U nekom trenutku se stvorio problem sa smenom generacija, došlo je do vakuma. Ali, slično je i sa igračima. Kada smo „izbacili“ neko baš, baš ime? Pa, koliko dugo samo pričamo o posebnom plejmejkeru…A tvrdim da i dalje imamo trenere stvaraoce. Sve je to kompleksno, utiče mnogo faktora, a nisu krivi samo klubovi. Da se pogledamo iskreno, ni treneri početnici ne žele da volontiraju, gaze preko trnja…Shvatam i tešku ekonomsku situaciju, ali moramo da budemo profesionalci, ali ne samo na blagajni. Međutim, ovakvih problema ima i u mnogo važnijim društvenim sferama nego što je sport – mišljenja je jedan od asistenata selektora Igora Kokoškova.

Iskusniji Vladimir Đokić (50), koji je u igračko – trenerskoj karijeri prošao 20 – ak različitih sredina, prokrstario Srbijom, ima malo manje iluzija, više gorčine, a najviše skepticizma o stanju u struci i nekoj izglednijoj budućnosti.

– Počelo je sa „smanjivanjem“ države, sve manje ulaganja u košarku, a klubovi su lagano, ali sigurno, ulazili u probleme. Odmah su se nadovezala razmišljanja klupskih predsednika, mnogo su krivi, kako da sve bude jeftinije, a da se, ipak, igra. U pokušaju da se uštedi po svaku cenu, znali su da angažuju totalne trenere početnike. Po rezonu, hajde bilo kakvog kouča, samo da ne pita za platu. E, tako je struka počela da se urušava.

Niti je lako napraviti vrhunskog košarkaša, a čini se, još teže isklesati značajno trenersko ime. Skoro da se ne sećamo kada se odavde put značajnijeg evropskog kluba, uputio neki naš stručnjak.

Cenjkanje kao na pijaci

– Daću jedan plastično istinit primer, koji sam osetio na sopstvenoj koži. Predsednik jednog našeg ligaša se dogovori sa mnom za mesečnu platu od, primera radi, 150.000 dinara, ruka ruci, to je to. Kroz nekoliko dana, ponudi drugom kolegi 100.000, a završi posao sa trećim za 80.000. Logično da takve stvari procure u esnafu. Toliko o tretmanu struke od koje se, s pravom, očekuje da nosi košarku – rezignirano će Vladimir Đokić, koji je sa generacijom 95. postao prvak Evrope 2015, a odakle su potekli Gudurić, Zagorac, Jaramaz, Davidovac, Apić…

– Nastao je jaz posle jednog Dušana Ivkovića, Svetislava Pešića, Božidara Maljkovića, Željka Obradovića…Pojavili su se, posle njih, Saša Obradović i Aleksandar Đorđević, ne kažem da je to dovoljno, ali…Lično sam imao sreću da „uhvatim“ reprezentativni period sa Željkom, ali i Rajkom Toromanom, koji je na mene uticao kada sam bio igrač, ali i kada sam se našao u trenerskim vodama. Čini mi se da na stanje u struci deluje i drugačiji doživljaj bavljenja sportom. U odnosu na vreme sadašnje, a nemam baš toliko mnogo godina, novac mi nije bio na prvom mestu, kada sam započinjao „obe“ košarkaške karijere. A moje mladje kolege, dobar deo, jure uspeh (rezultat) po svaku cenu, a i kada „prave“ igrače, u glavi je samo procenat od prodaje – objašnjava rođeni Valjevac, koji je po drugi put u trenerskoj karijeri sudbinu vezao za Metalac.

Po Đokiću, treneri u Srbiji, ne beže od strpljivog rada sa „anonimusima“ koji imaju štofa, u nekom „budžaku“, ne nedostaje mnogima ni znanja, ni energije, ali…

– Polazim od sebe, volim rad sa mladim igračima, smatram da je to mnogo važan segment struke, ali klupske uprave nemaju strpljenja. Kao da u trenažnom procesu nema uspona i padova, samo da je trener posvećen, pa to prenese i na klince. I, sve je dobro, dok se ne vežu dva, tri poraza. Najbolji primer je Dejan Milojević, nekadašnji dugogodišnji trener Mege. Imao je uspona i padova, ali je vlasnik imao strpljenja i poverenja. Ako toga nema, šta mi preostaje, da se bavim metodikom treninga, sporog pravljenja igrača, ili da posegnem za gotovim pojačanjima? Mislim da odgovor nije potreban. A za uspešnog trenera, koji bi i u inostranstvu da ostavi traga, mora više elemenata da se uklopi. Možda nije samo stvar u našoj edukaciji, radu, već i u kvalitetu lige, uticaju menadžera bez kojih ništa ne možes, a ponekad i u količini ambicije da odskočiš, a ne ostaneš nedorečen – realan je Đokić.

Strani treneri (ni)su dobrodošli

– Evropska košarka je otvoreno tržište, pa eventualno angažovanje stranih trenera u Srbiji nije i priznanje da nemamo kvalitetnih domaćih stručnjaka. Možda ih nema u određenom trenutku, onda smo prinuđeni da uvozimo, Ne tako davno, jedne sezone, imali smo devet srpskih trenera u Evroligi, a u sezoni 2020/21 samo Sašu Obradovića na klupi Crvene zvezde dok nije smenjen krajem decembra. I dalje mislim da nije sporan kvalitet srspke škole, ali negde se nismo snašli – priznaje Vladimir Jovanović, trener Mege i nekadašnji evropski šampion sa juniorima Srbije 2009. godine.

Vladimir Jovanović (48) pripada onom „jednom promilu“, kako sam reče, kome je pošlo za rukom da ostvari životni san i sedne svojevremeno na klupu Partizana (2010), krenuvši sa 20 leta kao „pomoćnik pomoćnika“ (Aleksandru Janjiću) u podmlatku crno – belih. Radeći i osvajajući trofeje, od Partizana, preko inostranih epizoda, zatvorio je krug povratkom u Srbiju, ali i stekao dovoljno iskustva o životnoj vokaciji.

– Ako želimo da zadržimo nivo u ovom sportu, moramo da negujemo trenersku struku. Možda ne možemo da podržimo 50 trenera, jer nema ni ekonomskih, ni logističkih uslova, daj, onda da „izguramo“ barem nekoliko, toliko možemo. Kao mala zemlja, i dalje nemamo bolji „proizvod“ od košarke, a Nikola Jokić je super primer, ne samo zbog NBA karijere ili „težine“ ugovora. Takvog ne bi bilo, da nije bilo ovdašnje struke. A treneri su, opet, jako lomljiva roba. Trpe „milion“ pritisaka, ne samo nekog klupskog Upravnog odbora, uz neviđenu radnu etiku, to nije alibi za kvalitet, već realnost. Imamo odličnih mladih trenera, ali je veliko pitanje da li imaju šansu da uče od onih „karijernih“. Jer, košarka nije samo „tabla i olovka“, uz nekoliko sati treninga dnevno.

Naslednik dugodišnjeg Milojevića na klupi Mege, uz odu trenerskoj struci, priznaje:

– Istina je da se nešto „dešava“ sa trenerima, logično, ne preko noći. E, sad, da li je krivica do nas, ili sistema, zahteva dublju analizu. Odgovorno tvrdim da je bivša Jugoslavija imala najjaču trenersku školu u Evropi, koju je nasledila Srbija – preko  Dude (Ivković), Željka (Obradović), Karija (Pešić), Maljkovića, Duleta (Vujošević), koji je pravio (sa Partizanom) nestvarne rezultate i, igrače…

„Ju tjub“ glavna fora

– Postoje kolege koje skidaju akcije sa „ju tjuba“, i to najpoznatijih trenerskih faca, čak i iz NBA, pa to „kaleme“ na klince. Pa, onda, najvažnije je da neki 12-godišnjak ubaci 30 poena. Ili, baš oni znaju da će dete od desetak godina da ima veliku, ma svetsku karijeru. Ja to stvarno ne znam u tom uzrastu, ali znam ko neće – ne bez ponosa Vučurović ističe da njegovi klinci, iz perioda rada u bivšim Hemofarmu (naslednik Vršac), 93, 94. i 95. godište svi i dalje igraju košarku, iako su u mlađim kategorijama osvojili „samo“ jednu domaći titulu.

Za sve je neophodan sistem, koji je od košarke, a time i trenera, napravio ono što je činilo razliku od, prvo jugoslovenskog, a kasnije srpskog proseka. I to drastično.

– Nekada je taj sistem bio iznad trenera, igrača, uprava…Znate, velike trenere su „pravili“ veliki klupski funkcioneri, prvo u SFRJ, ali i u Srbiji kasnije. I to oni sa vizijom. Da li će da se ponovo pojave, ne znam, ali se bojim da nisu velike šanse.

Vlade Jovanović smatra da se na nivo struke u poslednjih deceniju, dve, odrazilo još nešto.

– Treneri već dugo nisu toliko bitni, važnije su neke druge profesije, koje su našle interes u košarci. Onda, nemaš prostora da duže ostaneš u istoj sredini, uprave klubova su sve nestrpljivije, isključivo se traži rezultat…Sve se to preliva na trenera, sa nas na igrače i, gde onda imaš šanse da se na pravi način, 24 sata baviš košarkom. Da juriš rezultate, praviš igrače, ljude, ma nemoguća misija. A na trenere najviše upiremo prstom kada primetimo da smo izgubili mnoge centre po Srbiji.

Kakvo je stanje u struci, mnogo se bolje vidi kada se pod lupu stavi rad sa mlađim kategorijama, u manjim sredinama, nego u najvećim domaćim klubovima.

– Imamo toliko školi košarke da nema šansi da se sve one pokriju adekvatnim stručnim kadrom, pa sve da iz takvih institucija „štancujemo“ najbolje moguće diplomce. Imamo „nonsens“ da u radu sa klincima prednjače mesta gde su najvažnije članarine, a koje prave i neki koji su tek prošli kraj sporta. O kakvom kvalitetu struke pričamo, ako se radi u ogromnim grupama, a u glavi samo „brojiš“ lovu od članarine. Koga primetiš od te dece, a kamoli ispraviš, usmeriš. Sve kreće od najmlađih, pa klince treniraju klinci – ne bez gorčine priča Žarko Vučurović (61), „večiti“ trener onih koji bi tek da krenu košarkaškim stazama.

U basket bazi počinju da se ruše snovi o trenerskoj vrsti koja sve manje uspeva na ovim prostorima.

Prave haos, ne igrače

– Neki klubovi prosto „usisavaju“ iole talentovanu decu, gomilaju ih, a koliko njih nešto napravi pod obručima, veliko je pitanje. Onda mi se takve kolege hvale koliko su „izbacili“ igrača za seniorski pogon…Majstore, da ih i ne treniraš, od te „količine“ neko će da iskoči. Nije to pravljenje igrača, nego haosa – ubeđen je Vučurović, koji je „usmeravao“ Nikolu Pekovića, Nikolu Milutinova, Nemanju Dangubića, Dejana Davidovca, da pomenemo samo nekolicinu.

– Sa decom rade deca, koja za sebe traže prolaz, najčešće prečicom. Jer, što je niža uzrasna selekcija, i plata je sve manja, pa su članarine glavni fokus. Klincima ne dozvoljavaju da se igraju, seku im krila, ne prepoznaju ni grešku, ni talenat, samo uski interes. Ne zanima ih ni koliko su klinaca izbacili za klupski seniorski pogon što bi trebalo da bude zvezda vodilja svakog trenera tih kategorija. Na žalost, sa enormnim brojem škola basketa, razvodnjio se i kvalitet, trenera, eventualnih budućih igrača. Koncentracija ozbiljnog rada postoji samo u nekoliko klubova. A moje kolege u Srbiji, dobar deo, izgubili su samostalnost i pravo samostalnog odlučivanja gde se ogleda „težina“ stručnosti, autoriteta… – smatra Vučurović koji bezmalo tri decenije radi sa najmlađima, a već tri godine u Partizanu i „njegovom“ Radničkom.

I Vučurović je od onih koji je davno primetio da se najlakše štedi na struci.

– Klubovi bi da prođu što jeftinije, pa uzimaju i trenere iz igračkih patika, ili diplomce koji su zalutali u ovaj posao. Odnosno, dobri su teoretičari, ali se ne pokažu u praksi. Uzročno – posledičnom vezom, od onih koji „obučavaju“ decu, preko masovnih članarina, menadžersko – roditeljske želje da se što pre ode u inostranstvo, ostaje seniorski kvalitet kakav imamo u domaćoj ligi. Beže i kolege u Kinu, Japan, udaljene delove Rusije, ma zna se već gde, nisu milionski ugovori, ali je isplata sigurna.

Rada Nikolić

Foto: ABA liga, Printskrin

Dodaj komentar

Kliknite ovde da ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.