Niška rukometna sećanja: Finale Kupa pobednika kupova Evrope, Dortmund 1978.
Rukometni klub Železničar iz Niša vam je nešto kao Atletiko Madrid u fudbalskoj Ligi šampiona ili Beneton Trevizo u košarkaškoj Evroligi. Velikan bez krune. One šampionske. „Želja“ u svojim vitrinama ima sedam pehara nacionalnog kupa, dva puta je bio vicešampion države, jednom je čak formalno završio kao treći, iako sa istim brojem bodova kao prvi na tabeli. Reprezentaciji države za koju navijamo, ma kako se kroz istoriju zvala, podario je desetine vrhunskih igrača i najtrofejnijeg rukometnog trenera koga smo ikada imali. Odigrao je toliko antologijskih utakmica za svojih 70 godina postojanja, ali kada bi se morala birati jedna, bila bi to ona iz finala Kupa pobednika kupova Evrope, protiv Gumersbaha u Dortmundu od 4. maja 1978. godine, koje se ovde prisećamo kroz svedočenja njenih aktera.
Niški rukometaši samo tri sezone ranije vratili su se u Prvu saveznu ligu, nakon pet godina odsustva. Način na koji su 1977. godine osvojili prvi od pet Kup trofeja dovoljno je bajkovit za posebnu storiju, jer su i Rabotnički u Skoplju u četvrtfinalu (21:20) i Partizan iz Bjelovara u polufinalu (24:23) i Krivaja u finalu (21:20) u Nišu, pobeđeni sa po golom razlike!
A onda, evropsko „vaterno krštenje“. Dve godine ranije, Međunarodna rukometna federacija pokrenula je takmičenje pobednika nacionalnih kupova Evrope, ali Crvena zvezda i Partizan iz Bjelovara nisu imalu mnogo uspeha. Red je došao na Nišlije, a pred njima su, redom, padali Makabi iz Tel Aviva, čehoslovačka Strojarna Martini i francuski Mec, za nesvakidašnji, najveći uspeh u istoriji niškog muškog rukometa, do tog momenta i niškog sporta uopšte-plasman u finale Kupa pobednika kupova Evrope i sudar sa moćnim Gumersbahom.
–Pojma nemam kako Gumersbah tada nije igrao Kup šampiona, jer bio je ubedljivo najbolja ekipa u Evropi. Samo tri meseca ranije, Nemačka je osvojila titulu na Svetskom prvenstvu Danskoj, a iz te ekipe čak petorica igrača nastupala su u Gumersbahu. Bila je to najbolja bekovska trojka tog vremena, jedna od najboljih ikada, a činili su je Joakim Dekarm, koji je važio za najboljeg rukometaša sveta svog vremena, a, nažalost, nepunih godinu dana kasnije doživeo je tešku povredu glave na utakmici u Mađarskoj, zbog koje je trajno ostao vezan za invalidska kolica; zatim Erhard Vunderlih, koji je nešto kasnije ostvario gotovo fudbalski transfer u Barselonu, u smislu novca koji je dobio; kao i čuveni brkajlija Hajner Brand, kasnije dugogodišnji selektor Nemačke-seća se Zoran-Tuta Živković, istinski junak ove utakmice.
On se, na nagovor Petra Seratlića, višedecenijskog čelnika i najznačajnije ličnosti u istoriji kluba, godinu dana ranije vratio iz Nemačke i preuzeo dvostruku ulogu, trenera i golmana. U startnoj postavi su još bili bekovi Časlav Grubić, Dobrica-Bobi Grozdanović i Aleksandar Živković, pivot Dragoslav Živković-Maki i na krilima Joška Petković i Dušan Kostić-Đulija, a u ekipi još golmani Branislav Ždraljević i Svetozar-Tole Pešić, te Dragoslav i Pajo Pavlović, Predrag-Peda Knežević, Miroljub Zdravković i Ilija Temelkovski. Danas su to sve same legende niškog rukometa, ali tada, ipak, apsolutni autsajderi u osnosu na Gumersbah, posebno na njihovom terenu, jer, prema pravilima IHF-a, igrala se samo jedna utakmica u finalu, a okršaj u najvećoj dvorani Evrope toga vremena, „Vestfalen areni“ u Dortmundu, svim stranama donosio je najveći mogući profit.
–Sećam se da su nam rekli da ćemo, dan pred utakmicu, trenirati u maloj sali, kad ono-dvorana veća od našeg Čaira. Pitao sam se kakva li je velika, a imali smo šta i da vidimo-krcatu arenu od oko 14.000 fanatičnih njihovih navijača. Još kada su Nemci izašli na zagrevanje, imali su neke bele trenerke sa crnim rukavima koji su ih dodatno „izdužili“, pa su mi izgledali kao da imaju po tri metra visine-prelistava svoju memoriju Aca Živković, samo jedan iz plejade tadašnjih asova, koji su kasnije napravili sjajnu trenersku karijeru.
Ipak, bilo je i onih koji su drugačije razmišljali:
–Ma kako to sada zvučalo, ja sam tamo otišao da pobedim. Pokušao sam da taj pristup prenesem i na ostale, a zanimljiv detalj dogodio se već na zagrevanju. Obično svako ima svoju polovinu terena, ali su Nemci pokušali da istrčavaju celom dužinom igrališta. Predosetio sam da time pokušavaju da nas zaplaše, da nam stave do znanja da je to njihova teritorija, što sam signalizirao tadašnjem predsedniku Petru Seratliću, pa sam naredio specifično cik-cak zagrevanje, usled čega su se Nemci sudarali sa nama na terenu i brzo odustali, pa se vratili na svoju polovinu. Odneli smo tada prvu, malu pobedu-prepričava Časlav Grubić, vođa tadašnje „Željine“ ekipe, što je, uostalom, bio skoro celim tokom svoje igračke karijere.
Sama utakmica praktično je odlučena već u 12. minutu. Sada već legendarni detalj, koji je zasenio sve ostale, prepričava glavni akter, Dragoslav Pavlović:
–Nemci su bili u napadu, prihvatio sam jedan „otpadak“, zgrabio loptu, a čuveni Brand me obgrlio rukama. Pokušao sam da se istrgnem iz „zagrljaja“, pogledao u sudije, ništa nisu signalizirale, ja sam se malo jače „cimnuo“, Brand je pao kao pokošen, a onda je usledio najveći šok u mom životu…
Odluka za nevericu, malo je reći prestroga, a nimalo pogrešno kazati tendenciozna, švajcarskih arbitara Rihera i Išara-isključenje bez prava zamene! Železničar je punih 48 minuta nastupao sa igračem manje u polju! A nije da se tako nešto nije moglo predvideti. Na sličan način Brand je samo tri meseca ranije, na pomenutom Svetskom prvenstvu, isprovocirao našeg Rađenovića. Tuta Živković doveo je na sastanak sa igračima, veče pred utakmicu, tadašnjeg saveznog kapitena Ivana Snoja, koji je posebno upozoravao baš na tu okolnost.
–Bio sam užasnut, dugo posle te utakmice rezigniran. Pogađale su me i priče, tako uobičajene za naš mentalitet, da sam „prodao“ meč, koje su, doduše, bile malobrojne i brzo su prestale. Kako sam jedno vreme igrao u Nemačkoj, imao sam puno poziva da učestvujem u TV emisijama, u kojima bih se suočio sa Brandom, ali sam ih odbijao. Sreo sam ga 2012. godine tokom Evropskog prvenstva u Nišu, razmenili smo par rečenica, ali je on, u svom stilu, odbrusio da je sve dozvoljeno u poteri za pobedom-prisećao se Pavlović, čija je „praćka“ i te kako nedostajala „Želji“ u nastavku meča, a puno mu je pomogla i protiv Meca i protiv Strojarne, u pohodu na finale.
Koliko god nestvarno zvučalo, iako suočen sa nesvakidašnjim problemima, igrajući 18 minuta brojčano inferioran, pred 14.000 protivničkih navijača, protiv jačeg od sebe, „Želja“ na poluvreme odlazi sa vođstvom od 6:4! Pitate se kako? Pa, na golu je bio čarobni Zoran Živković, kome je to, ujedno, bila i poslednja takmičarska utakmica u golmanskoj karijeri!
–Nisam ni planirao da branim. Generalno sam tek ponekad stajao na golu te sezone, više me je okupirala uloga trenera. Ipak, smršao sam nekoliko kilograma pre utakmice i uspeo fizički da je izdržim celu. A, stvarno me je krenulo, „izludeo“ sam njihove bekove, u pojedinim momentima bilo je očigledno da se plaše da krenu ka golu-objašnjava Tuta Živković, posebno naglasivši sledeće:
–Imali smo paklene jednomesečne pripreme za tu utakmicu, bili smo spremni kao životinje! Mogli smo, bez ikakvih problema, da odigramo dva meča zaredom. U tome je, možda, i bila tajna našeg otpora, kao i u činjenici da je ekipa bila besprekorno disciplinovana. Mislim da smo za celu utakmicu napravili dve tehničke greške, što je po standardima današnjeg rukometa nezamislivo.
Rezultat kod isključenja Pavlovića bio je 2:1 za domaćina. Grubić je, ubrzo, svojim drugim golom iz sedmerca, izjednačio na 2:2, zatim asistirao Makiju Živkoviću za 3:2, pa nešto kasnije ponovo doveo „Želju“ u vođstvo, na 4:3. Tuta je sa gola ulivao sigurnost, Nišlije su igrale odličnu, duboku zonsku odbranu, terali rivala na greške, Petković je iz kontre povisio na 5:3, smanjio je Dekarm iz penala, a konačan rezultat prvog poluvremena postavio Čane Grubić-6:4.
Ipak, u nastavku je ponestalo daha. Gumersbah je serijom 4:0 preokrenuo na početku drugog dela igre. U jednom momentu „Želja“ se primakao na 12:11, ali više od toga nije mogao. Na kraju je na semaforu pisalo 15:13 za domaćina.
–Znao sam da se od mene očekuje da povučem. Sećam se da sam izašao tek u nekoliko navrata na bukvalno po pet, šest sekundi, tek toliko da čučnem, uzmem vazduh, i odmah sam se vraćao u igru. Švajcarcima kao da nije bilo dovoljno to što su nam isključili igrača, već su nastavili da nas „kradu“. Fakat je da su nas Nemci potcenili, ali ko zna šta bi bilo da smo bili brojčano izjednačeni. Ova utakmica ostavila je nekoliko krupnih posledica po svetski rukomet. Ubrzo se prešlo na odigravanje uzvartnih finalnih utakmica, jer se videlo koliku prednost ima domaćin. Takođe, sudije nisu više pribegavale isključivanju bez prava zamene, jer se tako kažnjavala ekipa, a ne pojedinac. Naposletku, mislim da je naša igra iz te utakmice postala model po kome je kasnije igrala jugoslovenska reprezentacija i po kome je osvojila svetsku titulu 1986. godine. Možda je baš zato Tuta toliko insistirao da ja nastupim na tom Mundijalu-ističe Čane Grubić.
Gumersbahu je pripao prelazni pehar, a rukometašima Železničara titula moralnih pobednika. Zanimljivo viđenje ima Aca Živković:
–Mislim da nas je taj momenat iz 12. minuta dodatno učinio herojima, jer verujem da bismo mi tu utakmicu svakako izgubili. Igrali smo mi, tih godina, sa našim najjačim ekipama puno „egal“ utakmica, pa se okreneš, a na semaforu sedam, osam golova razlike za Partizan iz Bjelovara, Krivaju, a da nisi ni svestan kada si otišao u toliki minus. Ovako, ispali smo još veći junaci.
I zaista, gde god su se te večeri pojavili na ulicama Dortmunda, meštani su im se klanjali, ukazivali čast, priznavajući, na posredan način, nepravdu koja se dogodila na sportskom borilištu. A finale je začinio doček na centralnom gradskom trgu u Nišu, vožnja fijakerom pored oduševljene mase i „terevenka“ u tada nezamenljivom „Centroturistu“.
Eto, to vam je ta priča, tako paradigmatična za mnoge koje su ušle u legendu našeg naroda. Priča o neravnopravnoj borbi. O spoljnom faktoru. O srpskom inatu. O tome da je naših šest zamalo pobedilo njihovih sedam plus dva, njihovih 14 hiljada… Priča za sva vremena.
Dušan Jocić
Dodaj komentar