Volim da gledam boks. Najviše domaću ligu, pojedinačna prvenstva države i turnire kao što su Zlatna rukavica i Beogradski pobednik. Dosta boksera znam i po imenu i pratim koliko su napredovali, da li im je vreme za vrhunske rezultate ili još treba da se kale. Ljutim se kada ih okolina zavarava da su već veliki, ozbiljni bokseri i kad njihove poraze pravdaju nepravednim sudijskim odlukama. Boks je sport nepravde i kad ulaziš u ring moraš da znaš da protiv sebe imaš najčešće dva protivnika, sudijske odluke i boksera iz drugog ugla. Protiv nepravde se boriš autoritetom svog kluba, trenera i svojim ličnim. Protiv boksera se boriš svojim znanjem, trudom i karakterom. Kada se sve to slije u jednu celinu onda je i rezultat neizbežan.
Ne treba učiti boksere da su sudije neznalice i nepošteni i da je poraz rezultat njihovog stava. Ne, poraz je za napredak važniji od pobede. Pobeda u borcu izaziva osećanje radovanja, uznesenosti, potvrdu da se sve radilo baš kako treba. Pobeda usmerava da se nastavi istim putem verujući da je baš taj pravac jedini ispravan. Pobede izistinski imaju vrednost samo ako su izvojevane nad dobrim protivnicima. Deset praznih pobeda nad bokserskim klovnovima vredi manje od jednog muškog poraza pretrpljenog u teškom okršaju od poštovanja vrednog protivnika. Poraz je onaj momenat kada se preispituje i traže greške u radu ili odnosu prema sportu. Poraz je trenutak kada se analizira gde stoji lakat, da li kroše polazi sa prsta zadnje noge ili se njime ,,grebe“. Poraz je pokazatelj da treba da se brže i duže trči, da treba da se radi više sklekova i preskače konopac.
Na pobedu ili poraz utiče i utisak koji bokser ostavlja na sudije i publiku. Utisak se stvara stavom i ponašanjem koji moraju da budu čisto sportski bez nepotrebnog cirkuziranja. Olimpijski boks ne sme da preuzima elemente sportsko zabavnog spektakla koji se prikazuje na megdanima profesionalnih boksera. Ulazak u ring profi boksera je reklamiranje brenda, proizvoda i firme. To sve mora da bude prenaglašeno. Da šljašti. Da se glumi. Da se publika zaseni i ubedi u veličinu. Rezultat je manje bitan. Važna je predstava.
Za takvu predstavu u olimpijskom boksu se nema vremena a i nema ni smisla. U ovom obliku boksa akcenat je na sportu a ne na šouu. Bokser sportista tu predstavlja sebe, svoj narod ili svoj klub. Ne neku komaniju. Ne finansijere. Ne neku medijsku kuću.
U ring si ušao da sportskom borbom pobediš sportskog protivnika. Ne da ga poniziš, ne da ga omalovažavaš, ne da ga povrediš. Cilj je dozvoljenim udarcima pobediti nekog koji je fizički ravan tebi. Ako ti to uspe nepristojno je prenaglašeno iskazivati radost jer na taj način pokazuješ da si tu pobedu doživeo kao nešto neverovatno i neočekivano. Kao da joj se nisi ni nadao. Ako si kojim slučajem uspeo da pobedu ostvariš prekidom borbe, klasičnim ili tehničkim nokautom, svako radovanje je ponižavanje protivnika i svih onih koji za njega navijaju. Nije njemu tada lako. Priđi, ukaži poštovanje bokseru, njegovom treneru na kraju krajeva sportu kojim se i sam baviš.
Takav sportski odnos i takvo ponašanje ostavlja utisak i na sudiju i na navijače. Najveća je greška imitirati idole. Oni igraju u nekom drugom filmu i takmiče se u nekoj tamo drugačijoj ligi. Budi svoj. Budi ono što si poneo iz svog domaćinstva. Drugačije se ponašaju u istim situacijama Meksikanci, Filipinci i Rusi.
Imao sam sreće da gledam jedan od najlepših mečeva u istoriji amaterskog boksa. Na Prvenstvu sveta u Beogradu u polufinalu borili su se Jugosloven Dragomir Vujković i DDR Nemac Fahnagel. Razlika u snazi je bila očigledna. Kako je tada teška kategorija bila sve iznada 81 kg. Nemac je bio od Vujkovića teži sigurno 20 kilograma. Ogroman, širokih ramena, jakih ruku a sa zavidnim znanjem boksa. Malo ih je verovalo u pobedu našeg reprezentativca. Zaista malo. Kada je gong označio početak borbe u Pioniru je vladao muk. Neprijatna neizvesnost. Ona zloslutna. Očekivalo se da će div jednim jakim udarcem da prekine borbu. Ali nije… Vujković je koncentrisano i neverovatno brzo sprovodio u delo osmišljenu taktiku, išao je oko protivnika a onda zadavao seriju od 3-4 udarca, povlačio se i nastavljao svoj ples oko džina.I tako svih devet minuta. Bez ijedne greške, greške koja bi bila katastrofalna. Plesao je, zadavao udarce, izbegavao granate, držao razmak koji mu je omogućavao odbranu i napad. A svake sekunda je postojala mogućnost da mu se dogodi nešto strašno.
Kada je sudija podigao Vujkoviću ruku svi mi u prepunoj Hali Pionir smo osetili pobednički zanos. Vujković je sa nama podelio svoju pobedu. Nesebično. Stajao je sredini ringa, talasi sreće i ponosa su se valjali salom, tutnjalo je od Beograda do Subotice. Vujković je stajao uspravan a onda je, kao što to radi dirigent posle izvedenog koncerta, samo povio glavu ka grudima ukazujuću poštovanje i zahvalnost nama koji smo mu se divili. Desnu ruku je pružio ka svom uglu u kom je bio trener reprezentacije Bruno Hrastinski. Na taj elegantan način je iskazao poštovanje prema svom učitelju.
Da, tako se slavi pobeda kojom se ulazi u finale prvenstva sveta. Otmeno i dostojanstveno. Baš kao što je to uradio Dragomir Vujković 1978. godine u Beogradu. Kad pobediš budi kao Vujković. Budi šmeker.
Dodaj komentar