Ne znam da li se današnji klinci sećaju Dražena, Divca, Kukoča i ostalih iz njihove generacije, a već su jako retki oni koji se sećaju generacija sedamdesetih kada smo postajali najveći. A tek se samo mi stariji romantično, sa setom ali i ponosom, sećamo imena igrača iz šezdesetih, naših uzora koji su uzdizali našu košarku.
Ja ih pamtim sve, ili bar veliku većinu. Lepo sećanje. A u poslednjih dvadeset godina imao sam neopisivo zadovoljstvo i neobičnu privilegiju da upoznam i da se intenzivno družim sa jednim od junaka tog vremena, jedinstvenim Slobodanom Ricom Gordićem. E, sad, zašto ovo pišem, a pišem teško, sa bolom. Prošlo je godinu dana otkad nas je napustio. Godinu dana varim svoja osećanja i stresove i, verujte, ovaj tekst je nastajao godinu dana.
Otišao je moj stariji prijatelj, prijatelj mnogih, i iznad svega – čovek. Ode na način koji je sam izabrao, ode svojom voljom. Jesu godine, ali se osetih prevarenim i šokiranim. Bar onda, u avgustu prošle godine.
Elem, moj Split u osmom mesecu prošle godine. Vruće. I zvoni telefon. Otuda on, i ono njegovo čuveno – “Zdravo, burazeru”, veselo ali odsečno. Obradovah se. I posle onog uobičajenog – kako si – šokantno! “Burazeru” ,reče ozbiljno, “nećemo se više videti”. A videli smo se dvadesetak dana pre toga. Svašta ti prođe kroz glavu, pa i to da ga možda nisam nečim povredio. Bilo bi bolje da je to, ali nastavak – “imam rak na plućima i metastaze na mozgu”. i, bez pauze nemilosrdno – “hoću i odlučio sam se za eutanaziju”.
Odmah sam zamrzeo tu reč. U meni se kuva i kričem, ali smogah snage da nastavim nategnuti razgovor. Prekidosmo, i ja sedim u fotelji preneražen. Mozak radi trista na sad. Šta sad? I počeše da rade telefoni: Bata, Neca, Ražanj – njegova generacija.Nemamo vremena za plakanje. Odgovarajte ga, molim vas,vas će da sluša! Osećaj da su prijatelji uz njega, i da im je stalo, mislim,da ga je nateralo da se malo trgne i proradi nostalgija i želja da vidi i Tivat, i more, i Beograd. I deset dana posle teške operacije na mozgu sa porodicom je otišao u Boku da se nadiše lepote. Ćerka heroj. A među nama potajna nada i sreća da je u životu izvojevao još jednu pobedu. Međutim, znate ono o Bogu i planovima. Iako je uživao kad se vratio kući u Belgiju, „Evropa“ mu surovo i racionalno saopšti da se stanje pogoršalo do neizlečivosti, i da je kraj izvestan.
Voleo bih da sam mogao da se stavim u njegovu glavu, ali šarmerski, gospodski i vedri duh Ricin, uz vedri osmeh, odluči da, sa porodicom, dođe u Beograd na tri dana da se oprosti sa prijateljima koje je voleo , i gradom koji je obožavao. Da li iko to može da racionalizuje.
I dok smo sedeli u “Potkovici” i nategnuto se smeškali i, naizgled nonšalantno se ponašali, sve vreme među nama lebdi stravična reč – EUTANAZIJA!!
Odluka vredna hrabrosti i neshvatljiva za većinu nas koji smo ga beskrajno voleli. Milijardu naših sugestija i razgovora. Sati nade da će se nešto promeniti. I kamen, težak kamen ispod grudi.
A taj Beograd s kraja pedesetih i šezdesetih godina, koji je on simbolizovao, izlazio je iz gladi, siromaštva i hrabrih maštanja kao posledica olakšanja posle ludila iz sredine prošlog veka. A on se tu uzdizao šarmom, kućnim vaspitanjem i gospodstvom. Sopstvenom inteligencijom je osvajao slobodu. Slobodu duha i razuma, umetnosti, nauke i sporta. Pogotovu ovo poslednje. Polako ali sigurno uzdizanje iz dnevne, još uvek prisutne monotonije. Polako se iskazuje velika i neslućena popularnost pojedinaca iz raznih sfera, pogotovo sporta, i poistovećivanje mnoštva sa istima.
E, jedan od nosilaca i stvaralaca tog, u početku bojažljivo lepršavog vremena, učesnik, tvorac pa i konzument tih velikih fantazija, bio je naš drug, naš prijatelj i mnogima idol – Rica Gordić.
Markantne figure, muški lep, izvanredan košarkaš, plenio je pažnju mnogih, a pogotovu nežnijeg pola.
Možda ste primetili da manje pominjem njegova sportska dostignuća, koji su nama starijima, pa i našim drugarima iz Koš magazina veoma poznata. Hoću da istaknem njegov šarm, eleganciju u nošenju i ponašanju. Ljudskost koju je nosio kao malo ko drugi. Dobrotu i prijateljsku posvećenost. Odanost. I nikad pomućenu strast prema svom i našem Beogradu.
Garderobu je, uglavnom, nabavljao u Italiji iz nama starijima razumljivih razloga. A verujte njegova estetika i kriterijumi su bili bar isti, ako ne i viši od Italijana. Pa njegov najbolji prijatelj Korać je mnogo stvari skidao sa njega da bi se lepo nosio. Bio je hrabar i istrajan u svojim stavovima. Ali pravičan i čvrst. Izgledom je plenio sve.
Zato je takav kakav je bio obeležio romantično i lepo ali i teško u isto vreme. Naša sredina se polako otvarala prema svetu, a osobe kao Rica su doprinosile tome. Njegovi prijatelji, pažljivo i ljudski izabrani su ga prihvatali do obožavanja zbog njegove tolerancije i odanosti.
I onda, kako to kod nas biva, izgubismo ga na dugo. Nismo se ni potrudili da ga zadržimo. Ali njegova duša nije otpisala nas. Ostali smo duboko u njegovom dečijem srcu i širokom osmehu.
A bilo ih je još koji su na isti, ili sličan način, uobličavali ambijent u kome smo mi klinci odrastali i sazrevali, i birali košarku kao svoj svet. Samo je ovo, da izvinu drugi, priča o Slobodanu Rici Gordiću, gospodinu tog vremena, ikoni čuvenog ćoška u Knez Mihailovoj.
Kako onda ne beše interneta, priče i legende prenosile su se od usta do usta. Izmaštavali smo svoj svet na takvim primerima i usmeravali svoje napore i krojili svoje želje ka njima.
I prođe prelepo vreme šezdesetih i sedamdesetih koje smo udisali punim plućima. Rica u međuvremenu ode trbuhom za kruhom pod nekim, samo nama svojstvenim udarima, koje je dostojanstveno i uspravno podneo, i bi uskraćen Beogradom toga vremena.
Prođoše godine, decenije. Podneli smo svašta. Dobro, pretekosmo. Prošli smo Scile i Haribde. Pu,pu – ne ponovilo se. Pređosmo u novi vek. U neko vreme,ne znam tačno, upoznah lično Ricu u “Potkovici”. Nesvakidašnji lik moga odrastanja. Čak i u ovim godinama nisam odoleo ushićenju. Samo sam ćutao, pomalo sa nevericom. I onda se otvorismo. Počeše beskrajna druženja i razgovori, i detaljno upoznavanje. I u “Potkovici” i kad Mome i Danke na Petlovom brdu. U uzbuđujućem društvu Bore Stankovića, Ražnja, Čermaka, Plećaša, Boše, Maroevića, Mome, Katanca ,Vasila Tupurkovskog i Dragana Radosavljevića iz Skoplja, Kokija, Srećka, Tvigija, Karatija i verovatno sam nekog zaboravio,oprostiće mi. Sve naše slike su na zidovima, i sve više tih slika imaju crni flor u uglu. Život je bolest koju niko nije preboleo, pa smo i mi to primetili. Ali tako je to.
A sve vreme njegova omiljenost u društvu i njegova otmenost su me plenile. Onako klinački poželeh da i ja ostavljam takav utisak. Ne da kopiram, jer se to ne kopira, to je bogom dano. Naučio sam o životu samo prisustvom i ćuteći, iz prve ruke i pored neke pritajene tuge jer se biologijom krunimo, zadovoljavao se smeškom. Gospodin Gordić, gospodin o kome pričam je takav život sa lepotom nosio i podnosio. Šarm kao aura. Meni je imponovao. I žal što ga Beograd početkom sedamdesetih kao takvog nije prepoznao. Nije mu dao šansu, nije prepoznao bogatstvo u njemu i potrebu. Ma tipična srpska posla.
E, u tom momentu, svestan svojih vrednosti, hrabro i dostojanstveno napušta grad koji je obožavao. I kreće u nepoznato. Bez trunke jetkosti ili ljutine prema „prijateljima“ koji su ga pustili niz vodu. I poče borba. Daleko od Takovske, njegovog OKK Beograda i “Složne braće” koja vremenom nestadoše. Magacioner i mukotrpan rad. I nešto što boli, tako daleki i hladni severnjaci racionalno u njemu prepoznaše vrednost koja se spontano nadograđivala. Osetivši da ga cene, brzo se uzdizao i dogurao do direktora. Mi ne priznajemo svoje greške a kod Rice smo pogrešili. I četvrt veka rada sa srcem i mislima u svakom slobodnom momentu upućenih ovde. Čestito zarađena penzija. I zarađeno vreme za vraćanje iskonima. Ali pola veka neke vrste samoće, ne bukvalno, i posvećenosti samo drugima bez neke naše okruženosti, nekad i bezrazložne topline, na neki način te kanališe, otvrdne. Jer, lepota jeste u davanju. A kod njega je lepota bila i u davanju, i u ljubavi, ali ako hoćete i u estetici, kulturi do kraja života.
Ali je malo ogrubeo, postao surovije racionalan nego što bio ovde. Drugačiji ambijent i kultura vremenom, pogotovu toliko dugim, menjaju i najjače i najtvrđe, pa i najosetljivije. Tako i naš Rica malo, samo malo otvrdnu, iako naizgled ostade isti. Porodica malobrojna, predobra i vaspitana ga prati i pazi. Ali – TAMO.
Nostalgija, učaurena kao tumor, ali uvek tu, polako se oseća i osvaja ponovo. A Beograd ko Beograd, onako potuljeno zove i namešta se. Pravi stari prijatelji ga nisu zaboravili, a ni on njih. A znamo da se prava bliskost stvara u borbi i pomalo u nemaštini i siromaštvu, a ne u blagostanju i neprekidnom radu. Bog izmisli rad da bi rad stvorio čoveka, ali ga pretera. Do mere da ga otuđi i osami.
Naš i moj Rica se borio protiv toga sve češćim dolaskom. Toliko da sam ga zezao da u poslednje vreme “malo, malo pa ode u Brisel“. Postali smo dobri prijatelji i drugari, iako je značajna razlika u godinama. Njemu je bez opterećenja prijalo što mene nije mrzelo da sve uradim ovde za njega. Mada je to nama ovde normalno. A meni, da budem pošten, što sam na neki način privilegovan i izabran da budem svedokom i učesnikom u njegovom društvu i prostodušnosti njegovog ponašanja i ophođenja. Veliko moje lično bogatstvo koje sebično čuvam za sebe.
Da, baš.nisam sigurno koncizno elokventan kao školovani novinari, i uvek postoji strah od rasplinjavanja. Ali, više od godinu dana ne mogu da se oslobodim našeg tužnog a njegovog hrabrog i uzvišenog držanja u “Potkovici”. Poslednjeg. Svima knedle u grlu a njegov dečački osmeh ispod muških, „kaubojskih“ brkova zračio je onim malim prostorom. Hrabar izborom i iznad, osećam, svih. Ej, bolestan ali slobodan u izboru, slobodan u određenju – SLOBODAN. Što reče Boša – HRABROST.
Pojam eutanazije za sve nas je bio osećaj kao da on direktno iz “Potkovice” odlazi na Pančevački most a da mi to znamo, i da ga niko ne sprečava. Nemoć kao najgori ljudski osećaj. Takav je bio i rastanak – tužan, grub i mek u isto vreme. Kamen u stomaku ogroman, težak,.a suza u oku velika, ledena, i nikako da sklizne. Suze će da se otope i da skliznu, i nisu poslednje, ali pogled našeg prijatelja beše poslednji. Boli da kida srce.
Početak novembra prošle godine u Beogradu nelep kao uvek samo dopunjavaše gorčinu.A neverica ostade da lebdi. I ono grubo, direktno s poštovanjem rečeno Bošino -HRABRA odluka. Ali u svakom čoveku čuči mala životinja i podsvesno se stavlja u istu poziciju. I tinja nada da će ovdašnja emocija pobediti u Rici onu belgijsku racionalnost – nemilosrdnu i nama tako stranu.
Dani iščekivanja. A onda, 17. novembra zvoni mi telefon. Zove Rica, ja se sledio i ćutim i nadam se. I onaj njegov čuveni pozdrav – “Gde si burazeru?” I odmah da ne bi bilo nategnutog razgovora molba, zahtev i naređenje u isto vreme: “Dugi, dođi ili možeš li da dođeš kod mene sutra u Brisel?” Uplaših se. Bojim se aviona. Ali duboko u sebi sam odmah znao odgovor. Moja žena odmah kratko – moraš! Neprospavana noć, let do Brisela i sve kao u dahu.
I pet dana nade i beskrajnih razgovora. Obilaženja Brisela, njegovog truda oko mog doručka; sve je nekako potiskivalo teskobu budućnosti i neprihvatanja odluke. I potajna nada, očajnička, svojstvena nama da to baš i ne mora tako da bude.
Dolazi rodbina. Zebnja. Ne razumem ih dobro. Flamanski. U stvari uopšte. Pogotovu jednog malog doktora koji me jako nervirao jer reče nešto što sam instinktom razumeo – curage (hrabro). Digoh glavu, štrecnuh se, beše primećeno. Navukoh nešto i izađoh napolje pa šetah pored nekog kanala. Vreme ružno, depresivno kao i moje misli. A opet u čoveku pobedi ono malo grublje, i vratih se kući. Rica veseo. Pa opet zajedno po gradu, pa Đoković, pa NBA…
Obojica bežimo, a znamo: on svesno hrabro, a ja destruktivno i lažno nonšalantno. U međuvremenu zovem sve u Beogradu, pričam bez veze, sve lažem – više sebe nego njih.
I brzo prođe pet dana. Rastanak. Tvrd, muški. I sa njegovom porodicom. Ja se ne stidim da zaplačem ali ne htede suza na oči. Suluda nada ne dade. Snažan zagrljaj i teško odvajanje, i javi se kad sletiš. Ne okrećem se, izlazim napolje. Hoću da ga pamtim onakvog. Onda sam sa ulice pogledao u veliki stakleni zid kuće. Nisam ništa video. Znao sam da me gleda i klimnuh glavom.
Do aerodroma nisam progovorio ni reč. Na let avionom nisam ni pomislio. Slećem u Beograd u raspoloženju za neki od beogradskih mostova. Stigoh kući i odmah za telefon, ali odugovlačim. I kao da me je video. Blue jeans blues,moje zvono telefona. I bez da sam rekao i reč: “Zdravo burazeru”. Više ne znam ni koji je dan bio. “Kako si leteo?” Ja sam ćutao. Znak odozgo. I ono strašno: “Burazeru, sutra u četiri dolaze”. Kamen i neverica. I dogovor da se opet čujemo sutra. Jeziv osećaj.
Vest se proširila kao munja. Tuga i tišina. Sutradan sam ga, kao i mnogi drugi, čuo. Smogao sam snage za težak, nategnut razgovor, poslednji pre nego me sačeka gore. Samo je rekao: “Dugi pustite u četiri pesmu „Put putujem“ – to volim” .E – tad sam zaplakao. I sada, više od godinu dana posle, veoma emotivno se sećam svega.
I dosta za kraj. Prijateljstvo beše lepo i bezinteresno, dakle najbolje. A emocije su sada samo moje.
Skupismo se u “Potkovici” oko tri. Priče i uspomene, u četiri pustili „Put putujem“. Ne znam ko to peva, ali to je sigurno bilo najtužnije slušanje koje može da se zamisli. Autor ne bi verovao kako teške emocije tih par tonova može da izazove.
U pola pet telefon. Znao sam. Ricina sestričina iz Brisela: “Čika Dugi, teča je zaspao u 16.25. Zauvek” .Muk. I ne mogu više. Ćao Burazeru, putuj sa smeškom i smej se gore čekajući nas. PUTUJ SVOJ PUT. . .
EJ, ŽIVOTE, JEBEM TE, BREEE. . . .
Dodaj komentar