Milorad Gačević: Umesto nekrologa ili Pele i Feola

–

Jedna značajna epizoda iz života velikog majstora fudbala

U večnost se ulazi dva puta. Prvi put kada se ostvari neki grandiozan poduhvat koji će u knjige istorije biti upisan. Drugi put kada onaj koji je takav poduhvat ostvario napusti ovozemaljski život, ali ne umre nego se pretvori u sećanje koje će trajati sve dok poslednji primerak ljudske vrste, valjda jedine vrste koja bez sećanja ne može da postoji, bude hodao planetom Zemljom.

Posmatran iz ove perspektive, decembar, inače sumorne 2022. godine, ostaće upamćen kao mesec koji je doneo dva ulaska u večnost, po čemu je poprilično jedinstven, jer se takva čuda ne dešavaju baš svakog meseca, čak ni svake godine. Jer bio je to mesec u kojem je Mesi kupio kartu za večnost, dok je Pele u večnost ušao.

Nakon odlaska sa životne scene Peleu će narednih dana i meseci biti posvećivane specijalne emisije, o njemu će biti napisani brojni tekstovi u štampanim medijima i na internet portalima, o njegovoj karijeri i njegovoj ulozi u istoriji fudbala će se mnogo toga reći. Postavlja se, međutim, pitanje šta će iza Pelea ostati kada rad žalosti odradi svoje i kada se svi vrate dnevnim fudbalskim obavezama i uobičajenim fudbalskim tokovima?

Kada takvi titani napuste ovaj svet, postoji opasnost da oni budu pretvoreni u spomenik. To, drugim rečima, znači da postanu okamenjeni, pretvoreni u idole kojima se poput vernika ljudi klanjaju, pa čak i svetinje pred kojima se mnogi čak i mole. To je sasvim normalno, ljudski, odveć ljudski, rekao bi slavni filozof Fridrih Niče. Ali stvar je u tome da klanjanje pred idolima treba pretvoriti u priču koja nadahnjuje nova pokolenja.

Da su fudbaleri poput Pelea inspirisali klince koji su fudbal želeli da igraju, to se samo po sebi razume. Ali takvi umetnici fudbalske igre treba da nadahnjuju i fudbalske trenere. Da bismo pokazali kako je to moguće, vratićemo se na početke Peleove fudbalske avanture. Jer ona donosi priču koja govori o zbivanjima u trening kampu Brazila pre održavanja Mundijala u Švedskoj 1958. godine, na kojem je legenda o Peleu bila rođena. Psiholog nacionalnog tima Brazila, koji je bio zadužen za izrađivanje psiholoških profila igrača, procenio je da Pele i Garinča nisu psihološki spremni i zreli da budu deo prve postave tima. Ali selektor Visente Feola, sledbenik trenerske filozofije čuvenog mađarskog trenera Bele Gutmana, za procene stručnjaka nije mario, pa je sve njihove preporuke kategorički odbio. Pele i Garinča igrali su na većini mečeva Svetskog kupa. Sve ostalo je dobro poznata istorija. Pele i Garinča u svim relevantnim izborima se svrstavaju među nekoliko najvećih fudbalera svih vremena, a psihologa selekcije Brazila skoro niko se ne seća. Njega se zapravo sećaju samo kao stručnjaka za psihologiju koji je pokazao da nema pojma o fudbalu. Da je Feola poslušao savet psihologa, Brazil možda ne bi osvojio Svetski kup, a pitanje je da li bi svet bio u prilici da upozna velemajstore igre Garinču i Pelea. Zato u trenutku kada se svi poklanjaju Peleovim senima, ne treba zaboraviti ni Feolu. Jer da ovaj trener jednom nepoznatom mladiću nije dao šansu, možda bi upropastio njegovu karijeru koja je bila u povoju, a možda bi i istorija fudbala krenula nekim drugim tokovima.

Sada kada Pelea više nema među živima, a dok se fudbal sve više pretvara u nauku, jer, kako to ističe Sesk Fabregas „sve je u savremenom fudbalu zasnovano na nauci, brojevima i GPS-u“, iz priče o Peleu i Feoli fudbalski treneri mogu mnogo toga da nauče. Da bi dali priliku nekom novom Peleu, umesto stručnih ekspertiza i statističkih analiza, oni ponekad treba da veruju i sopstvenom osećaju. Priča o Peleu i Feoli pokazuje da treneri treba da cene individualni talenat igrača i da sve u fudbalu treba da bude podređeno njihovom razvoju. Jer kada se sve sabere i oduzme, priča o Peleu je, dakle, priča o individualnom talentu koji u fudbalu treba da bude svetinja. Jer taktika je itekako potrebna, ali bez individualnog talenta fudbalera ona nema mnogo smisla.

Umesto da se pretvori u lamentacije nad trenutnim stanjem stvari, priče o tome kako je nekad bilo bolje i žalopojke za starim dobrim vremenima, u ovom slučaju vremenima kada su bogovi igre hodali fudbalskim terenima i kada je fudbal obilovao majstorima i umetnicima u kopačkama, priča o Peleu treba da nadahnjuje sve one koji se fudbalom bave, navijače, novinare, fudbalere, trenere. Priča o Peleu treba da bude vrsta mita koji će nas neprestano podsećati na to da je fudbal pre svega igra, neka vrsta plesa u slavu života. Verovatno bi i sam Pele najviše voleo da bude tako.