Radomir Antić osvajač duple krune sa Atletikom iz Madrida
1
Na šta mislimo kada kažemo kultura? Jednostavan i jednoznačan odgovor na ovo pitanje nije lako dati, budući da je pojam kultura veoma teško jasno definisati. Jer ovaj pojam sadrži mnoštvo značenja i utoliko spada u najkomplikovanije reči i pojmove, kako je to konstatovao Rejmond Vilijams, teoretičar kulture iz Velike Britanije.
Pojam kultura potiče od latinske reči kultus (cultus) koja znači gajenje i obradu, odnosno obrađivanje polja. Ova reč je dakle agrarnog porekla i označavala je obrađivanje zemlje da bi na njoj iznikao plod. Ovaj izraz iz poljoprivrede preuzeo je poznati rimski besednik Ciceron koji piše o kulturi duše (cultura animi). Kao što se obrađuje zemljišno polje, isto tako se može obrađivati i uzgajati ljudska duša. Ta vrsta rada na sebi u antičkoj Grčkoj nazivana je Paideiom. U istoriji evropske civilizacije, prvo u antičkoj Grčkoj, zatim u humanizmu, kasnije i u prosvetiteljstvu, reč kultura dobija smisao čovekovog rada na sebi, dakle čovekovog samoobrađivanja. Francuski filozof prosvetiteljstva iz XVIII veka Fransoa Mari Arue, poznatiji kao Volter, tu vrstu rada na sebi u svom satiričnom ali i filozofskom romanu Kandid nazvao je obrađivanjem sopstvenog vrta. U nemačkoj kulturi XVIII veka rad na sebi, u smislu učenja i usavršavanja, označavan je terminom Bildung. To je neologizam koji je izveden iz glagola bilden (graditi, obrazovati, tvoriti, izobraziti). Aleksandar Dobrijević ističe da reč Bildung ima više značenja: obrazovanje, oblikovanje, obučavanje, razvijanje, formiranje, vaspitanje, kultivisanje, prosvećivanje, usavršavanje.
Drugo značenje pojma kultura podrazumeva postojanje određenog stila života i ponašanja, odnosno kulturu življenja, kao skupa običaja, primera radi, vezanih za način međuljudskog ophoćenja i komunikacije, koji se poštuju u okviru jedne zajednice, nacije, civilizacije. Tu je reč o svojevrsnim kulturnim obrascima koji služe kao model ponašanja. Višedecenijsko i viševekovno upražnjavanje određenih kulturnih obrazaca dovodi do stvaranja tradicija. U vidu tradicije kultura se prenosi sa generacije na generaciju. Negiranjem tradicionalnih kulturnih obrazaca stvara se nova kultura, koju često nazivamo kontrakulturom.
Jedna drevna kineska mudrost kaže da ponavljanjem postupaka stvaramo navike, a ponavljanjem navika stvaramo karakter. U tom smislu možemo reći da dugotrajnim kultivisanjem, odnosno radom na sebi oblikujemo određeni stil po kojem postajemo prepoznatljivi. U kontinuiranom radu na sebi prepliću se dva značenja pojma kultura; obrađivanje/kultivisanje stvara kulturu kao stil i tradiciju. Pritom kontinuirani rad na sebi može da se obavlja individualno i kolektivno, zajedničkim snagama udruženih individua.
Kultura je veoma bitna i u svetu fudbala. Jer i na fudbalskom kontinentu postoje različite kulture, u smislu različitih stilova i načina igre koji se vremenom pretvaraju u tradicije kojih se u određenim fudbalskim sredinama drže kao obrazaca rada, ponašanja i igranja. Postoje, međutim, klubovi koji na tome posebno insistiraju. To su klubovi u kojima nije bitno samo pobeđivati nego je bitno pobeđivati na određeni način. Primer takvog kluba je Ajaks iz Amsterdama, koji još od pojave totalnog fudbala, stila i filozofije igre koje je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka ustoličio Rinus Mihels, ima jasno definisan model igre i treniranja kojeg se decenijama drže svi treneri koji u ovom klubu rade. Francuski trener Žerar Ulije smatrao je da je takav klub svakako i Liverpul, čiji menadžer je bio u periodu između 1998. i 2004. godine. Jer ovaj francuski stručnjak bio je ubeđen u to da je specifičan stil igre postao deo kulture i tradicije kluba sa Enfilda. „U Liverpulu jednostavno morate da forsirate određeni stil igre. Fudbal je mnogo više od jedanaest igrača, on je okruženje, kontekst u kojem se igra odvija“, rekao je Ulije.
Takvi timovi su i španski velikani Barselona i Real Madrid. Barselona je reputaciju kluba koji insistira na tome da se pobeđuje sa stilom stekla dolaskom Johana Krojfa, bivšeg igrača ovog kluba, na mesto prvog trenera, krajem osamdesetih godina XX veka. Na osnovu Ajaksove fudbalske kulture, on je uspostavio principe i stil igre kojih se u klubu koji nastupa na Kamp nou stadionu i danas drže, pri čemu to čine u svim uzrasnim kategorijama, dakle od fudbalskih početnika do seniora, odnosno prvotimaca. Iz takve kulture igre iznikao je i Pep Gvardiola, najznačajniji trener današnjice.
I najveći Barsin rival madridski Real stil i način igre stavlja u prvi plan. O tome rečito govori jedan primer iz novije istorije popularnih Los Blanhosa. Kada je 28 juna 2007. godine Predrag Mijatović, tadašnji sportski direktor madridskog Reala, obavestio javnost da je kraljevski klub dogovorio prestanak saradnje sa trenerom Fabiom Kapelom, pod čijim vođstvom je prethodne sezone osvojena još jedna titula prvaka Španije, mnogi su bili začuđeni odlukom čelnika najtrofejnijeg španskog i evropskog kluba. Ali Mijatović je istakao da su odluke koje je Kapelo donosio bile suprotne očekivanjima navijača i sportske javnosti uopšte. Utoliko čelnici kluba nisu bili ubeđeni da je Kapelo čovek koji Real Madrid može da vodi u pravcu koji su oni zamislili, a koji sledi tradiciju koja je u ovom klubu duboko ukorenjena. I zaista, Real Madrid je tokom istorije izgradio reputaciju kluba u kojem ostvarenje rezultata nije presudan faktor u izboru trenera. U kraljevskom klubu se zahteva da se rezultati postižu sa stilom, koji podrazumeva atraktivnu igru sa mnogo golova i uz obavezno prisustvo velikih majstora fudbala i velikih igračkih zvezda koje su bitnije od trenera.
Kada je sedeo na trenerskoj klupi Kraljevskog kluba iz Madrida, Kapelovu sudbinu je doživeo Radomir Antić, koji je jedan od retkih trenera koji su imali privilegiju da budu treneri tri španska velikana između kojih postoji svojevrsna kultura rivalstva. Dok je u Atletiku iz Madrida uspeo da se zadrži tri godine i da osvoji duplu krunu i ostvari plasman u četvrtfinale Lige šampiona, što je za ovaj tim u tom trenutku bio veliki uspeh, u Realu i Barseloni Antić je bio osuđen da bude vatrogasac, odnosno da ispravlja greške svojih kolega, pa mu nije ostalo vremena za to da svoje ideje razvije do kraja, shodno čemu bi neko mogao da stekne utisak da određenu filozofiju fudbala koje se držao zapravo nije ni imao, a u zahteve filozofije, odnosno kulture Reala i Barse se nije uklapao, zbog čega se u ovim klubovima i nije duže zadržao. Da nevolja po njega bude veća, i u periodu nakon odlaska iz Atletika i dolaska u Barselonu vlasnici i upravni odbori klubova su mu dodeljivali ulogu vatrogasca, trenera koji je imao zadatak da klubove spasava od ispadanja iz lige. Prvo je dva puta pokušao da Atletiko izvuče iz opasne zone, u čemu je jednom uspeo, a drugi put nije. Potom je sa istom misijom angažovan u Real Ovijedu, gde takođe nije uspeo. A nakon epizode u Barseloni, pozvala ga je Selta iz Viga da spasava sezonu, ali kola su u ovom klubu odavno otišla nizbrdo, pa ni Antić nije bio kadar da ih zaustavi na stranputici koja je vodila ka drugoj španskoj ligi.
Ali očigledno je da je Antić imao svest o tome koliko je pored ostvarenja rezultata takođe važno razviti i određeni stil igre koji treba da postane znak raspoznavanja trenera i tima, odnosno deo kulture i tradicije jedne fudbalske sredine. Jer u izjavama i intervjuima često je govorio o kulturi igre. Kulturu igre možemo definisati kao rad na stvaranju specifičnog stila igre koji u određenoj fudbalskoj sredini treba da postane tradicija.
Budući da je o kulturi igre uglavnom govorio povodom srpskog fudbala, nema sumnje u to da je njegova želja i namera bila da u našoj fudbalskoj sredini počne da radi na realizaciji proklamovanog cilja. Priliku za to je dobio kada je angažovan da bude selektor A tima Srbije. Uzimajući u obzir to da je naš reprezentativni fudbal bio u krizi, Antiću je ponovo bila namenjena uloga vatrogasca, ali on je očigledno imao veće ambicije. Čini se da je imao nameru da konačno proba da u jednoj fudbalskoj sredini razvije kulturu igre. To je trebalo da bude šlag na tortu, odnosno vrhunac njegove briljantne karijere, neka vrsta njegovog majstorskog pisma, odnosno doktorata.
I počelo je zaista dobro. Pod njegovim vođstvom naša reprezentacija počela je da igra fudbal koji je bio vredan gledanja. Dopadljivu igru na gol više pratili su odlični rezultati i delovalo je da sve ide kao po loju. Kada je reprezentacija igrala stadioni su bili puni, a atmosfera u javnosti je bila krajnje pozitivna. Navijači i poklonici fudbala sijali su od entuzijazma. U taktičkom pogledu, Antić se držao omiljenog sistema 4-4-2, uz stabilnu defanzivu kao temelj svega, ali i uz insistiranje na pas igri, prodorima po bokovima i “hranjenju špiceva” centaršutevima. Vremenom se iskristalisala prva postava tima koja je bila uigrana, dobro uhodana, sa jasno određenim zadacima. Naša A selekcija bila je organizovana na osnovu savremenih fudbalskih principa koji se primenjuju u najvećim evropskim klubovima. Srpska reprezentacija konačno je uhvatila korak sa trendovima modernog fudbala.
Ali nakon odlaska na Mundijal, koji je u Južnoafričkoj republici organizovan i održan 2010. godine, počeli su da se javljaju problemi. Naš tim nije uspeo da se plasira u drugu rundu najvećeg fudbalskog takmičenja, što nije zadovoljilo očekivanja koja je javnost, probuđena odličnim igrama Antićevog tima u kvalifikacijama, imala od selektora i fudbalera. Generalno gledano, uprkos određenoj dozi razočaranja, u fudbalskoj javnosti poverenje u Antića nijednog trenutka nije dolazilo u pitanje. Najveći deo fudbalskih poklonika i poslenika očekivao je da Antić nastavi posao koji je započeo. Raspoloženje javnosti, međutim, nisu delili čelnici FSS, predvođeni predsednikom Tomislavom Karadžićem. Iako je sa Antićem na klupi započeo kvalifikacioni ciklus za odlazak na Evropsko prvenstvo 2012. godine, oni su bivšem treneru Reala, Barselone i Atletiko Madrida dali otkaz, pri čemu se s njim nisu rastali na prijateljski način. Antić je čak bio prinuđen da ih tuži.
Antiću se očigledno nije dalo da uradi ono što je nameravao: da razvije kulturu igre kako bi srpski fudbal mogao da prati tokove razvoja modernog fudbala. Ali time je srpski fudbal mnogo više izgubio. Jer Antićeva reputacija time ni za trunku nije okrnjena. On se još kao igrač upisao u istoriju fudbala. Njegov gol koji je Lutonu obezbedio opstanak u najjačoj engleskoj ligi biće pominjan i iz generacije u generaciju prepričavan dokle god budu postojali navijači ovog tima. Isto važi i za duplu krunu koju je osvojio sa madridskim Atletikom. A svakako će ostati upamćen i kao jedan od dvojice trenera koji su imali privilegiju da budu šefovi struke i u Real Madridu i u Barseloni.
Možda ne treba olako posezati za velikim rečima, ali slobodno se može reći da je razvoj kulture igre amanet koji je Radomir Antić ostavio generacijama fudbalskih poslenika koji dolaze i koji će raditi u srpskom fudbalu; to je neka vrsta njegovog fudbalskog zaveštanja. Nemački filozof Valter Benjamin je zapisao da se revolucionarne borbe ne vode samo zbog potomaka nego i zbog iskupljenja poraza predaka. Kada nekom u našoj fudbalskoj sredini bude pošlo za rukom da razvije kulturu igre, to će biti iskupljenje poraza prethodnih generacija trenera, a zapravo će to biti još jedna, posthumna pobeda Radomira Antića.
Dodaj komentar