Dolazak na treći sprat zgrade Borbe, u prostorije JSL „Sport“-a te 2000. trasirao je moj životni put. Na oglasnoj tabli, sveže otkucano, za polaznike škole novinarstva, pored imena Milena Marković i Bojan Đorđević stajalo je – Mentor: Petar Radoničić. Predamnom se našao krupan čovek, što bi naš narod rekao „kao od brega odvaljen“, gromada, čiji stisak šake osećam i danas. Za razliku od susreta od pre više od dve decenije, danas osećam i tugu. Nema više mog čika Pere… Iznenadi poziv u ponedeljak, 12. decembra, napravio je još jedan ožiljak na srcu. Pa, nije prošlo ni mesec dana kako smo sahranili čika Tomu Maleka.
Petar Radoničić rođen je 28. novembra, u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu i kao životni poziv izabrao sportsko novinarstvo. Njegovi sportovi bili su odbojka, pa rukomet. Kao novinar rukometne rubrike otišao je i u penziju.
Čika Pera je bio posebna sorta ljudi. Ona, koja se retko sreće, a kada je sretnete, vredi je negovati. Kolega, prijatelj, novinarski otac. Imate one tipove, koji učeći vas poslu, vole da glume strogoću, da vas „maltretiraju“, ne i čika Pera, za mene, najveći jezički poznavalac. Svaku nedoumicu, što se tiče pravopisa, kako tada, tako i do poslednjeg dana, rešavao je dobroćudni div.
Neću zaboraviti našu svakodnevnicu u redakciji na Trgu Nikole Pašića. Podrazumevalo se da dolaskom na posao skuvam kafu. Prethodno je čika Pera već popio jednu, možda čak i dve, kod Brace. Čini mi se da se moj napitak još nije ohladio, jedva da sam namestila šlajfnu u kucaćoj mašini da „nešto čuknem“, a sa druge strane se već čulo:
– Mače, šta je sa tom kafom?!
Čika Pera je obožavao da pije kafu. Voleo je i Skupštine, Upravne odbore… Takvi sastanci u Rukometnom savezu Jugoslavije, kasnije SCG, pa Srbije, nisu mogli da prođu bez čika Pere. Odlično je poznavao svaki član, amandman, nije ga moglo prevariti ni “sto Radeta Radojevića”, a nije da nije bilo situacija u kojima bi skupštinari pokušali da „prevare zakon“. Znao je čika Pera i nekoliko jezika. Govorio je italijanski, nemački, španski, engleski… Koliko puta sam ga samo, posle odlaska u penziju, zvala za vreme evropskih i svetskih prvenstava, kad god bih kucala glave, da mi odgonetne kako se čita koje prezime iz, primera radi, Nemačke. Moj mentor je bio tu da, recimo, razreši dilemu da je francuski golman Omeje, a ne u našem jeziku odomaćen Omejer. Moj mentor je bio tu i kada se pevalo i kada se plakalo u mom životu. Bio mi je prijatelj, neizostavni član svih vrsta okupljanja.
Bilo je u DSL (JSL) „Sport“-u zaista mnogo novinara, koji su imali čemu da nauče đake, plejada se već preselila u večna lovišta, ali srećna sam što je moj učitelj bio baš Petar Radoničić. Rukomet je imao u malom prstu. O onim nekim velikanima ovog sporta, koje nisam imala prilike da gledam, znao je da mi priča tako živopisno, da sam imala utisak da gledam tu utakmicu.
Njegov i teta Nadin sin, Stefan, još kao dete se našao na rukometnom terenu. Kao član pionira RK Partizan, na svetski poznatom turniru za mlađe rukometne kategorije, u Pragu, bio je izabran za MVP. Crno-beli su bili prvi. U to vreme internet još nije uzeo maha, ali je čika Pera od Stefana čuo za uspeh. Ponosni tata častio je redakciju, a onda dobio zadatak da otkuca informaciju.
– Petre, što si dao samo vest? Otkucaj to malo duže – reče mu Ivan Radošević.
Takav je bio naš Pera. Skroman. Uprkos tome što je Stefan bio izabran za najkorisnijeg igrača turnira, nije želeo da „zloupotrebljava položaj“. Dao je tek koji red o turniru iz Praga.
Dogovarali smo neko ponovno druženje sa Stefanom, Darkom, Tijanom, Prkom, Budom, Danom, Radom, Ninom, Nikodijem, Babonjom, Milojem, Nedom, Pestorom, Simom, Žeksom, Bodžom, ali nažalost okupili smo se drugim povodom – da ispratimo našeg čika Peru na neko, nadam se, bolje mesto…
Mogla bih o gromadi, ne samo po fizionomiji, već i po ljudskosti, da pišem satima, ali to neće umanjiti prazninu koja se iznenada pojavila u životima njegovih najbližih, prijatelja, kolega… Čika Pero, mirno putuj kod naših dragih: Tome, Rastka, Ivice, Cuke, Alimpija, Dese, Peđe …
Sahrana Petra Radoničića zakazana je za četvrtak, 15. decembar na Novom bežanijskom groblju. Opelo počinje u 12.15 časova.
Milena Kovačević
Dodaj komentar