Da se razumemo, razlika je mnogo više nego sličnosti, i nije u tome ovde poenta. Jedan je Zvezdaš, drugi Partizanovac. Ovaj prvi za sezonu „omašio“, ovaj drugi, godinu kasnije, svojima najdirektnije doneo najveći uspeh u istoriji. Jedan je centralni deo karijere gradio daleko od Evrope, drugi igrao baš za najveće na našem kontinentu i naosvajao se trofeja.
Ma, fudbal i košarka se, generalno, ni na koji način ne mogu porediti.
Čemu onda znak jednakosti? Ne samo zbog toga što je Piksi bio plejmejker u kopačkama, a Sale „desetka“ pod obručima. Ili zato što su obojica bili (i ostali) lideri, kapiteni, svima omiljeni, beskrajno harizmatični, skoro pa generacija (Stojković je stariji dve godine).
Možda je to samo lična projekcija autora ovih redova, ali Piskijevi prvi selektorski dani neodoljivo podsećaju na smiraj 2013. godine, kada je Aleksandar Đorđević promovisan u selektora košarkaške reprezentacije Srbije. I on je tada, baš kao i Stojković sada, kormilo nacionalnog tima preuzeo, sa ne baš najbogatijim trenerskim „bekgraundom“, u momentu kada su iza reprezentacije bile neke teške godine. Konkretno, košarkaši su za punu deceniju pre toga osvojili samo jednu medalju, propustili dva vezana učešća na Olimpijskim igrama i tada se, na mala vrata, plasirali na naredno Svetsko prvenstvo.
„Više nismo velesila, ali niko ne može da nam uskrati pravo da to ponovo postanemo. Imam ogromnu energiju i entuzijazam koji želim da prenesem na igrače. Moj cilj je da pobedimo Španiju, a svi znate šta to znači. Ubediću igrače da ne otkazuju nacionalnom timu. Ugovor, novac, jedno leto više provedeno na plaži ili brodu-ima vremena za to. Jednog dana, kad sve prođe, najviše se pamti učinak u reprezentaciji“-govorio je, između ostalog, Sale nacionale na promociji, baš kao što je i kasnije, na početku priprema za svako veliko takmičenje, govorio „idemo na zlato“, pa čak i onda kada je na Eurobasket u Tursku poveo ekipu bez osam do deset standardnih košarkaša, ne čak ni „B“, nego „C“ postavu. Govorio je, zapravo, uglavnom prave stvari, pravim rečima, u pravom trenutku.
To zlato, nažalost, nismo dočekali, ali jesmo u jednom momentu postali vicešampioni „svega“, pa čak i sa tom ekipom u Turskoj. Svojim, doslovno zaraznim, pobedničkim mentalitetom, u koji se mogao uveriti svako ko ga je upoznao, Sale nam je vratio ponos u najomiljenijem nacionalnom sportu i, svaka čast Kokoškovu, ali, bez obzira na onaj jedan slab dan protiv Argentine u Japanu, tek ćemo shvatiti koliko nam je Đorđević doneo i koliko značio.
Šta imamo danas? Dragan Stojković preuzeo je selekciju koja je od dana kada je, pre 37 godina, protiv Francuza, postigao svoj prvi gol za nacionalni tim na veikim takmičenjima, pa do danas, na evropskim prvenstvima nastupala (i slovima) jednom, a od momenta kada je završio reprezentativnu karijeru, dakle u ovom veku-nijednom! Preuzeo je ekipu koja je, da budemo malo cinični, prema postojećem raspoloženju navijača, najmanje, od svih na svetu, pogođena protivpandemijskim merama na stadionima. Preuzeo ju je u predvečerje kvalifikacija u kojoj smo u grupi sa aktuelnim prvakom Evrope i pobednikom Lige nacija.
„Srbija zna da igra fudbal, i to će pokazati. Da ne verujem da ne možemo u Katar, ne bih ni dolazio. Ja ću ubediti igrače koliko mogu! Mi predstavljamo svakog čoveka koji ima identifikaciju srpstva. Ko bude pravio problem, lično ću ga otpratiti na aerodrom. Igraćemo lepo, napadački, navijači će biti zadovoljni. Ne zanimaju me protivnici, zanima me samo moj tim. Hoću devet bodova iz ovog, prvog okupljanja-jednako samouvereno poručuje Piksi, kao onomad Đorđević.
I znate šta? Ja mu, nekako, verujem! Ne znam da li će mu igrači dati povoda, ali ne sumnjam da će iskoristiti prvu priliku da i on izabere „svog Micova“. Možda će baš kod njega Sergej postati ono što je Teo kod Saleta. Pronaći će i on svog Stefana Jovića, možda baš u „malom“ Ivanu Iliću. Neće se rezultat njegovog rada meriti u medaljama, jer, da se ne lažemo, mađioničar baš i nije, ali plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru bio bi ravan Đorđevićevim finalima sa Amerima u Madridu i Riju. Mada, minimum koji mu svi želimo jeste da izađe neukaljan iz mulja zvanog „srpski fudbal“ u koji je ušao.
A da li je „kliknulo“ između njega i igrača, pokazaće već utakmica u sredu sa Ircima. Fudbalu, za dva dana, ionako ne može da ih nauči!
autor je dobitnik USNS nagrade „Zlatno pero“ za 2020. godinu
Dodaj komentar