Odlazak Maradone kao povod za promišljanje o video tehnologiji u fudbalu
Može li se, kao što je slučaj sa autorom ovog teksta, nemati izričito mišljenje o nekoj pojavi o kojoj su stavovi potpuno polarizovani na dve krajnosti? Može li baš ovo biti dokaz da je istina najčešće negde na sredini?
Reč je o VAR tehnologiji, čiji je dolazak u fudbal, pa mora se priznati, kod nešto većeg broja ljubitelja ovog sporta dočekan “na nož”, a od jednog, malo manjeg broja-raširenih ruku. I stvar je sasvim jasna, oni koji joj se protive tvrde da fudbalu uzima dušu, da ubija draž, da odlaže emociju, oni koji je odobravaju pozivaju se pre svega na pravičnost, na to da rezultatima utakmica donose viši stepen egzaktnosti, a manju zavisnost od “spoljnog ljudskog faktora”.
Povod za ovo promišljanje bila je smrt najvećeg svih vremena-Dijega Armanda Maradone. Zamislite ovu situaciju: godina je 1986. Video tehnologija postoji. Sudije u sobi signaliziraju igranje rukom, Maradona je VARalica, a ne “La mano de Dios”. Lineker bi možda izjednačio, umesto smanjio na 2:1 i pogurao Engleze ka polufinalu, možda i ne bi; svet bi možda ostao uskraćen za najdominantnije učešće jednog fudbalera u pohodu njegove reprezentacije na osvajanje titule u istoriji Mundijala (čak i statistički-po pet golova i asistencija, kao niko nikad, ni pre ni posle njega), a svakako za najintrigantniji momenat u istoriji ove čarobne igre. Mada, znajući ga, on bi pre našao neki način da preseče kablove kamere ili pokvari signal u VAR sobi i prospe još jednu svoju podvalu.
Ali, zamislite sada ovo. Godina je 2020. Četvrtfinale Svetskog prvenstva, pa još sudar dva bivša svetska prvaka, dve države koje su par godina ranije bile u ratu. Nema VAR-a. Jedna ekipa pobeđuje rukometnim potezom. U eri najmodernije tehnologije! Kakva FIFA, tresao bi se Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija zbog takve nepravde.
Ili, ajmo ovako. Šta vredi i da uvedemo VAR u srpski fudbal, ako će u sobi ispred ekrana sedeti svi ovi likovi koji već godinama u Srbiji proizvode svetske rekordere po broju dosuđenih penala, za koje sram ne postoji kao moralna kategorija. Pa zar mislite da se baš slučajno dogodilo da najveću napravdu, na prvom velikom takmičenju na kome je uvedena, VAR tehnologija nanese baš reprezentaciji Srbije? Sećamo se svi “slučaja Feliks Brih” u meču sa Švajcarskom. Karma je čudo, šta ako je to bila kazna za to što je domaći šampionat već godinama pretvoren u poligon za najprljavije rabote u egzekuciji upravo arbitara?
Jedna je stvar uvesti neko pravilo, a sasvim druga način njegove primene. Jeste lepo videti tabelu španske Primere na kojoj je Real trenutno četvrti, a Barselona deveta, jer nemaju mogućnost da budu povlašćeni kod sudija, ali ovo što se, recimo, dešava u Premijer ligi zaista preti da fudbalskoj igri oduzme svaki smisao. Dosuditi ofsajd zato što neko nije potkratio nokte, ili je pramenom kose bio najbliži protivničkom golmanu, zasigurno nije bila ideja prilikom pokušaja da se u donošenju teških odluka podigne stepen objektivnosti.
I zato, vraćamo se na početak priče. Ako može čelendž u tenisu i odbojci, ako se snimci spornih situacija gledaju u košarci, zašto bi fudbal bio lišen pomoći savremene tehnologije? Ali, ovako kako se sada radi, ne ide. Mera je najvažnija u svemu.
Dodaj komentar