(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Niša)
Ne razumeš ti to, sine.
Nije uopšte važno da li su to, kao što kaže najveći među svim pesnicima, stvarno bili bolji dani ili smo to bolji bili mi. Ali da, ključna reč u rečenici je bolje, a ona je u prošlom vremenu. Niti je sve bilo na prodaju, niti je svako imao cenu. Zbog ideala se – sve i da su pogrešni – i ginulo i živelo. Uostalom, tako je sve i počelo te, 1923. godine. Na današnji dan.
I kada je smetalo to “Radnički”, pa je morao kao “Građanski”. I kada se neko vreme “krio” u obližnjem Trupalu. I kada su mu nakratko fuzionisali komšijski Železničar i pokušali pod “14. oktobar”, pa naišli na revolt.
I kada je rastao. I kada ga je, pre ravno 60 godina, iz Skoplja ceo grad dočekao na ulicama, prvi put kao prvoligaša. I osamdesetih, kad je Evropa strepila. I devedesetih, kad je bio “jo-jo” klub između A i B lige. I ono kad je bilo najteže – a teško je bilo uvek, jer delio je sudbinu sredine sa kojom je srastao – kada je, posle San Paola, De Kujpa, Folksparka, završio u nekim zabitima gde, kako je to samo Driza umeo živopisno da kaže, u svlačionici miš drži mačku u zubima.
I nedavno kad je, jedini u postjugoslovenskoj eri, na završnoj tabeli razdvojio večite. I kada je te, 1973. bio jesenji prvak, pa se jedva spasao ispadanja. I kada je pobeđivao Hamburger, i kada je ispadao od Flore i Gzire. I kada je imao punije tribine u srpskoligaškim, nego u vicešampionskim danima. I kada je bio omladinski prvak bivše velike države, i kada su ga u širokom luku zaobilazili svi ti silni talenti, danas nikad brojniji niški reprezentativci…
I tako, evo, već čitav vek.
Znam, čudno to zvuči danas kada je Niš – tačnije ova bleda senka nekadašnje metropole duha i energije – ceo crveno ili crno-beo, a sportska euforija ovde traje samo ta četiri košarkaška dana u februaru, ali nekada se od Triglava do Đevđelije zbog Radničkog bežalo iz škole. U svaku drugu sredu, kad gi je on u zelen Čair davija svi po redu. I ni ti padeži, ni taj dijalekt nisu bili predmet podsmeha i predrasuda, tog nekog snobovskog pogleda sa visine. Naprotiv. Svi su vrlo dobro razumeli šta znači da će kraci da gi litnu kad fenjerčiki zasvitnu.
Čuo si već, s pravom, legende o Bariju i Istanbulu. Ali neka se i nije završio peharom, ovaj mit ni po čemu ne zaostaje. Mit o trku Mikija Aleksića u Napulju, Savićevoj paraboli, Zajkovim penalima protiv Švajcaraca, pa bravurama u snežnom Roterdamu, džokerskoj ulozi Ace Panajotovića protiv Škota, o Hrubešu koji viri iz Drizinog malog džepa, o Drdinom antologijskom prodoru između Kalca i Vemajera. O toj doktorskoj disertaciji Duce Nenkovića.
A možda to i nije nikakav mit. Ne znam, nisam se još ni ja bio rodio, ali kažu da su tada ovde stvarno redom padali baš onaj Napoli sa Rudijem Krolom, u koji će tri godine kasnije stići njegovo veličanstvo; baš onaj Grashopers, tri godine ranije polufinalista Kupa UEFA; baš onaj Fejenord, dvostruki osvajač evropskih trofeja u deceniji koja je prethodila; baš onaj Dandi Junajted, koji će sezonu kasnije gurnuti prst u oko Rendžersima i Seltiku i osvojiti svoju jedinu titulu prvaka Škotske; i baš onaj Hamburger, godinu dana kasnije prvak Evrope! On, doduše, samo u prvoj utakmici, ali ta jedna bila je najveća ikada odigrana.
I učićeš u školi o slavnoj prošlosti i herojskom stradanju, o logoru Crveni krst, o Stevanu Sinđeliću, barutani na Čegru i Ćele-kuli, shvatićeš čega su simbol one tri pesnice na Bubnju. Doći će ti društvo iz inostranstva da im pokažeš Tvrđavu i baš tamo ih odvedeš na džez festival, pa u zoru na vruć burek. Čitaćeš, možda, Sremca sa posebnom pažnjom. Pevaćeš na žurkama hitove Kerbera i Galije, smejaćemo se replikama Soće i Šurde – da, baš te dvojice glumačkih doajena – u hiljaditoj reprizi Vrućeg vetra.
I sve je to divno, ali može li se neka teritorijalna jedinica istinski smatrati Gradom bez velikog fudbalskog kluba? A ovaj ima ama baš sve što mu je potrebno da bi se baš takvim poimao.
I prepoznatljiv nadimak – imenjak je najtrofejnijeg u Evropi. I odane navijače – a ima li nekih čiji naziv vernije oslikava sredinu iz koje dolaze? I trofej, kakav-takav, međunarodni je – onaj u Balkanskom kupu 1975. I datume podvučene crvenim – da li bi bez 3. juna 1962. ikada svanuo onaj 7. april 1982. – ali i crnim flomasterom – kada se, tog tragičnog 29. maja 2000. broj 10 zauvek preselio među anđele. I filmsku slavu – Pantiću je 12 pogodaka na sportskoj prognozi doneo baš kec u Nišu. I afere koje su ušle u literaturu, poput transfera Steve Ostojića u Zvezdu. I anegdote, kakve je mogao da izrodi samo čuveni karantin u Sićevu. I unikatan stadion – a valjda je jedini na planeti koji je renoviranjem pretvoren u još veću ruinu.
Ali stadioni nisu cigle i stolice, stadioni su pre svega uspomene. Na velike utakmice, a na ovom je igrano polufinale Kupa UEFA. Na golove, od onog Pantinog, koji i danas proganja Envera Marića, do onog Kolarevićevog, na otvaranju “novog” objekta. Na legende koje su tu prohodale. Dabome, velemajstor koji nas je kao igrač svojim čarolijama poslednji doveo do četvrtfinala Mundijala, a kao selektor će, videćeš, bar do iste runde Evropskog prvenstva, najveći je od svih kojima se Čair ponosi.
Pravi Real imao je svoje kraljeve, a ovaj niški svog Kneza, koji je najduže i najuspešnije ”vladao”, i na terenu i u kancelariji. Imao je i člana reprezentacije sveta. Četvorostrukog. I rekordera – ne holivudski Rambo, već onaj što je u Brazilu postao božanstvo, zvanično je ostao najmlađi koji je ikad kročio na jugoslovenske fudbalske terene. Baš na Čairu. U crvenom dresu.
Jer, nećeš verovati, sine, ali nekada igrači ovde nisu prolazili kao kroz železničku stanicu, da ne stigneš ni imena, kamo li likove da im zapamtiš. To ti je ono “i vrapci na grani” ili “u pola noći”: Knežević, Dimoski, Radivojević, Nikolić, Grbić, Jocić, Balov, Ostojić, Radivojević, Sovrović, Jeremić, Korolija. Ili: Milenković, Stevanović, Gavrilović, Halilović, Obradović, Bojović, Drizić, Panajotović, Vojinović, Đorđević, Beganović, Antić, Nikolić, Savić, Radosavljević, Aleksić. Ali tu je kraj svakom nabrajanju, koje bi predstavljalo gotovo pa smrtni greh, zbog onih što bi neminovno bili izostavljeni.
Jer, svi su oni, bilo da su stigli do plavog dresa sa šest baklji na grbu, poput Pante, Piksija, Holcera, Rajkovića, ili im je i ovaj beli sa crvenom tvrđavom premija; dali desetine golova kao Dule Mitošević ili nisu skrpili ni deset minuta; zviždalo im se ili se klanjalo njihovom umeću – od Pekija i Pakija do Cakija; bilo da su potekli sa Palilule, Trošarine, Panteleja, Pasi Poljane ili ovde stigli sa raznih krajeva sveta – od Brazilca Žike do Japanca Miće; bili narodni heroji, kao Stanko Paunović i Svetislav Mirković Nenad, ili lokalni tragičari; od njega zauvek odlazili ili mu se stalno vraćali, poput bata Ivka Glišovića – čak sedam puta da ga spasava ispadanja iz lige; bilo da su za Radnički igrali, u njemu radili, za njega ili od njega živeli – svi su oni sebe utkali u istoriju ovog kluba.
I ona tri lika sa zapadne tribine, najredovniji posetioci već decenijama, čije provale izazivaju smeh do suza, a psovke transfer blama, pa i oni su Radnički. Možda čak idealna paradigma njegove savršene nesavršenosti i večite improvizacije. Kako ono beše – ljubav je kad voliš nečije mane?
Jer ovde niko ne zna čak ni kada je sve počelo – ima onih koji tvrde da rođendanske svećice ne bi trebalo duvati danas, već prvog maja; ni kako će se završiti – samo ova sezona, teoretski, može da se okonča ispadanjem iz lige, ali i osvajanjem Kupa.
Ali, o tome će, sine, pisati sinovi tvojih sinova. Za sto godina.
Piksi kod sudije
Dodaj komentar