„Karagerov izazov“ ili kako smo preživeli proleće bez fudbala
Tek da se zna, imao sam već potpisan godišnji odmor za ponedeljak 16. mart. Ispostaviće se, dan nakon što je uvedeno vanredno stanje. Kao da sam nešto predosetio. Jer, isti nikad nisam koristio u to doba godine. Ali, umor je već bio dostigao vrhunac. „Prozujaću malo po gradu, videti se sa dragim ljudima koje zbog drugih obaveza već dugo nisam; pogledaću neku utakmicu, onako, za svoj gušt, što je, takođe zbog posla, odavno zaboravljen ugođaj; pročitaću i koju knjigu.“
Ma važi! Iako ga formalno ne iskoristih, minulog proleća dobih najduži odmor za ovih, bezmalo 20 godina u novinarstvu. Džaba ga bilo, menjao bih svaki odmor do kraja radnog veka da nas sve ovo nije snašlo.
Viđanje sa prijateljima? Bilo je „opasno i zabranjeno.“ Gledanje utakmica? „Kojih? (Sve poštovanje) Beloruskih i turkmenistanskih?“ Čitanje knjiga? „Neka izvini Siniša Kovačević, čije sam Godine vrana „progutao“ prošlog leta, ali, eno ga, Osvajanje zavičaja još sakuplja prašinu na polici. Koncentracija mi je bila na nuli.“
Tako je to bilo u ona dva meseca. Stanje ni danas nije redovno, samo je malo manje vanredno. Niko više ni ne sluti dokle će sve ovo trajati, ali, kad-tad, jednom će se lane zvati. I, jasno je to, ostavlja nesagledive posledice. Naravno, zdravstvene pre svih, ali i ekonomske, geopolitičke, psihičke… Neki će pokušati, ili su to ovog leta već učinili, pa skupo platili, da žive 300 na sat i nadoknade sve propušteno, a neki će se, poput puževa i kornjača, za stalno, možda i paranoično, uvući u svoje kuć(ic)e. Neki će promeniti filozofiju života i shvatiti koliko je stresa uzalud potrošeno na suštinski beznačajne stvari, a neki će i dalje kaljati obraz politikom. Neki su (smo) poverovali da je ovo idealan tajming da prošire porodicu, a neki su svoju razbucali, shvativši da nisu jedni za druge. Neki su se odali alkoholu, a neki prestali da piju. Neki su se čak i odvikli od kocke, a nekima je to postao bukvalno jedini način da nešto zarade. „Porok“ koji će meni ostati iz doba korone jeste-mobilni telefon.
Znate onu Njegoševu, tako istinitu, o čaši meda i žuči? Tako i sada, pravi blagoslov da smo Ljubica i ja tokom dva meseca bukvalno svaki sekund proveli sa Đorđem, baš u njegovom najzanimljivijem dobu, na pragu četvrtog rođendana, zapravo je bila neka vrsta „kompenzacije“ za potisnutu bol zbog toga što se roditelji nisu smeli zagrliti, što je unuk, gle ironije života, od najvećeg mezimčeta, postao glavna „opasnost“ za baku i deku… No, da se na vreme istrgnem iz patetike i vratim na fokus priče-i dok smo, dakle, igrali „Ne ljuti se čoveče“, sklapali lego kocke i stalno iznova proveravali koji nam je autić najbrži, poruke na telefonu zvrckale su od jutra do sutra. Jednu viber grupu čine moja trojica najboljih prijatelja, sa kojima sam imao privilegiju da se okumim, a drugu, za ovu priču bitniju, kolege iz združene sportske redakcije „Narodnih novina“ i Televizije „Belami“: Zoki Petković, Dragan Gaga Panajotović, Mladen Heleta i Stefan Komadinić.
Retrospektive
Tih dana, kada ama baš nikakvih aktuelnih sportskih dešavanja nije bilo, većina sportskih novinara okrenula se retrospektivama, anketama, sećanjima, pravljenju nekih večnih rang-listi. Kad već, iz razumljivih razloga, nismo mogli da igramo ni šah, ni domine, ni preferans, i mi smo, u toj redakcijskoj viber grupi, jedni drugima postavljali slične izazove. Te, deset najtužnijih momenata u istoriji sporta, gde se mesta našlo i za Mijatovu prečku, i za ono Tunčerijevo gaženje linije u Istanbulu, i za Novakov poraz u Riju, ali i poraz mog „Želje“ od Metaloplastike, kada je lopta za prvu titulu u istoriji kluba u poslednjem napadu stala bukvalno na gol-liniji; ali i deset najsrećnijih momenata, gde sam, među Indijanapolis, „onu“ Atinu (1995), Naisin Čelendž kup, brojne Noletove trofeje, čisto da „pecnem“ Heletu, iako mi to nije ni u Top 100, provukao i pobedu Voždovca nad Zvezdom pre tri sezone, kojom su crveno-beli „izgubili namenjenu titulu“…
I tako, sve dok se jednog dana nije pojavio Heleta i postavio zadatak koji sam, nešto ranije, krajičkom oka, video na društvenim mrežama kao „izazov Džejmija Karagera“, bivšeg fudbalera Liverpula, a koji glasi ovako: treba sastaviti idealnu fudbalsku postavu, ali tako da budu ispunjena tri uslova. Pod jedan, da je reč o fudbalerima koji su igrali ili igraju za vreme vašeg života. Pod dva, ne mogu u timu biti dvojica iz iste države. I pod tri (ovaj je najteži), klubovi za koje je igrao jedan fudbaler ne smeju biti na spisku klubova bilo kog drugog igrača iz ove postave. Ajd’ sad!
Heleta je fudbalski „manijak“. Često mu zavidim na toj dečačkoj ushićenosti sa kojom prati utakmice, a koja se kod mene (kao i kod većine „normalnih“ ljudi) ugasila od kad sam prestao da budem tinejdžer, pa je on, mislim da nema ni pola sata, prosuo iz rukava svoju idealnu ekipu sa detaljnim obrazloženjima. Doduše, ispostaviće se da mu je promakla jednogodišnja pozajmica Esijena u Real, koja mu je razbucala čitavu koncepciju, ali je to nekako „ispeglao“. Zoki je, iako često najmlađi duhom, po godinama najstariji među nama, što je vrlo često predmet internih šala (najčešće mojih), pa smo i sada počeli da ga „bockamo“ kako će golman njegovog tima verovatno biti Šoškić ili Beara. Naravno, njemu bi mnogo lakši zadatak bio da sastavi Liverpulovih 11, po kojem god hoćete kriterijumu, crnookih, plavokosih, kratkonogih… Komadinić je, kao i u svemu što radi u životu, svoj tim sastavio tek nakon „poslednjeg poziva za let“, u sekund do 12, ali je čak i takav trud za nekoga kome fudbal nije na listi primarnih interesovanja izazvao pohvale kolega i drugara, a Gaga je samo za one koji ga površno poznaju isključivo čovek košarke, inače je sve suprotno od površnog po pristupu i jednosmernog po informisanosti, pa je i ovde bio apsolutno ravnopravan takmac. Samo što njega „uništi“ Mile Belodedić, pošto se ispostavilo da su mu svi omiljeni fudbaleri u nekom trenutku karijere igrali za Valjadolid ili Viljareal.
Fudbalska nostalgija
Pre nego vam ispričam kako je to kod mene išlo, moramo da postavimo polazne postulate. Moja fudbalska sećanja datiraju od Svetskog prvenstva u Italiji 1990, kada sam se i zarazio „virusom“ sporta, pa, dakle, u obzir dolaze samo igrači aktivni od tog momenta. Dalje, to mora da bude ekipa koja ima balans-i glavu i rep, u kojoj ima ko i da trči, i da „bije“, i da pleše, u kojoj neće krilo igrati polutku, a špic halfa. I treće, takođe važno za dalju priču, ja sam veliki nostalgičar, u svakom smislu te reči, i prostornom i vremenskom, i smatram, potpuno subjektivno, da se bolji fudbal igrao nekad ranije. Svaka čast Azaru, Grizmanu, Dibali, Gnabriju, Silvi, Krosu… Sve su to majstori, ali junaci mog detinjstva ipak su bili Roberto Bađo, Berkamp, Zidan, Rivaldo, Luis Enrike, Stoičkov…
E sad, krenuo sam baš tako što sam na papir nabacao moje omiljene igrače koje bih, onako na prvu, u pola noći, ubacio u kakav idealan tim, a prvu veliku knedlu progutao sam kada sam shvatio da već prva dvojica sa te liste isključuju jedan drugog-Peđa Mijatović i Roberto Bađo. Jedan je u Fiorentini igrao na zalasku, drugi na početku briljantne karijere, a pošto je Mijat bio vođa naše reprezentacije u godinama moje najveće zanesenosti fudbalom, teška srca sam se „zahvalio“ popularnom Malom Budi, po meni jednom od najunikatnijih vrhunskih fudbalera svih vremena, kome je jedan od argumenata za ovu moju tvrdnju bio, zapravo, i najveći minus za ovakvu vrstu „igrice“-pokrio bi bukvalno celu italijansku ligu, jer je nastupao za sve tamošnje najveće klubove.
Još jedna važna napomena. Za mene je najveći fudbaler sveta svih vremena, bez dileme, Dijego Armando Maradona, ali ga se ja ne sećam iz njegovih najslavnijih dana-kada je „gaučose“ doveo do svetskog vrha, a ni Napoli do titule u Kalču, pa sam, negde, smatrao da je nepošteno da ga ubacujem u ovaj tim, što je kriterijum po kome su iz kombinacije ispali još neki veliki igrači, poput Gulita, Van Bastena, Butragenja, Sušića…
„Fiksiranje“ Mijatovića u timu, izbacilo je iz konkurencije sve ostale velikane koji su ikada igrali za madridski Real: Ronalda-i jednog i drugog, Zidana, Roberta Karlosa, Figa, Modrića… Krstićete se što još ne pominjem Mesija, ali za Barselonu sam najviše navijao u vreme kada sam se divio Rivaldu, pa su emocije ponovo presudile, a to je, opet, eliminisalo još jednog mog velikog ljubimca Luisa Enrikea, koji bi svojom polivalentnošću bio jedan od najzahvalnijih za ovu postavu, jer tokom karijere valjda još samo golman nije bio.
Šta je to „ukleto“ u Interu?
I tako sam počeo da, jednog za drugim, ispisujem moje omiljene i najcenjenije fudbalere i došao do frapantnog zaključka-90 odsto njih je u nekom periodu karijere igralo za Inter! Berkamp, Đorkaef, Simeone, Breme, Jugović, Zaneti, Godin, naravno i već pomenuti Bađo, svi bi se oni našli u mom idealnom timu da ih ne isključuje taj zajednički imenitelj. Ali, ako ovo posmatramo sa šireg aspekta, tvrdim da je Inter s kraja prošlog i početka ovog veka bio „uklet“ klub. Ne znam da li ćete razumeti suštinu, jednako mnogo vrhunskih fudbalera prošlo je kroz Barsu, Real, Milan, Mančester Junajted, ali ti klubovi su među sobom i delili one glavne trofeje, što na domaćoj, što na međunarodnoj sceni, a Inter je u 15 godina „samo“ dva puta osvojio Kup UEFA i apsolutno ništa u Italiji, sve dok mu Juventus 2005. godine nije „sklonjen sa puta“, a nešto kasnije Murinjo na kratko razbio to „prokletstvo“, koje je, evo, sustiglo i Konteovu družinu u „korona sezoni“. U tom, „sušnom“ periodu, za Inter su nastupali igrači poput Ronalda (Zube), Roberta Bađa, Berkampa, Sedorfa, Lorana Blana, Roberta Karlosa, Zamera, Simeonea, Jugovića, Krespa, Pola Insa, Perucija, Panućija, Vijerija, Đorkaefa, čak i Batistute! Pa oni su Pirla oterali kao nepotrebnog, a čak je i Darko Pančev, baš nedavno, podsetio koliko je prelezak na „Meacu“ iz Crvene zvezde bio poguban potez za njegovu dalju karijeru.
Ja sam se, ipak, odlučio za Lotara Mateusa, verovatno najdugovečnijeg svetskog fudbalera svih vremena, koji je na vrhunskom nivou trajao bezmalo 20 godina. Njemu uz rame po tom parametru bio je Paolo Maldini, pa nije bilo predugog razmišljanja da bi baš on trebalo da „predstavlja“ Milan u ovoj mojoj ekipi.
Da se razumemo, ne samo zato što je od prve do oproštajne svoje utakmice igrao za reprezentaciju za koju smo navijali, kako god se ona zvala, Peđa Mijatović će za mene uvek biti „naš“, ali neka njegova crnogorska nacionalnost ovde bude moj „kvisko“ kako bih u tim ubacio i nekog Srbina. Dugo sam razmišljao da poziciju golmana „pokrijem“ Stevanom Dikom Stojanovićem, kako bih ispoštovao najčuveniju generaciju u istoriji našeg fudbala, ali je lokal-patriotizam na kraju prevagnuo, i mesto uz Mateusa u veznom redu zauzeo je Dragan Stojković Piksi. Pa, jesam li ja Nišlija ili nisam?
Lako ću za golmana, pomislih. Kad već ne mogu Kasiljasa zbog Mijatovića, potražiću ga u klubu koji već više od decenije unazad „regrutuje“ najbolje čuvare mreže sveta-Atletiku iz Madrida. Između De Hee, Kurtoe i Oblaka, odlučih se za Slovenca i ispostaviće se kasnije da nisam bio ni malo originalan, pošto je on ispao većinski izbor onih koji su se upustili u ovaj izazov. Tu se, u odbrani, pojavila još jedna dilema, pa je Rumun Dan Petresku, moj nekada omiljeni desni bek, dobio, ni sam ne znam zašto, prednost u odnosu na Virdžila Van Dajka, bez dileme trenutno najboljeg svetskog štopera, jer je Sautempton, kao zajednički klub, izbacivao jednog od njih.
Kuća se ne zida od krova
Ostala su, dakle, još četiri upražnjena mesta (dva u odbrani, jedno u napadu i zadnji vezni), i sada sam već morao da napravim „presek“ šta mi je od reprezentacija i klubova ostalo neiskorišćeno. U ponudi su još bili Juventus, Mančester Junajted, Liverpul, odnosno Holandija, Francuska, Engleska, Argentina, Španija, Portugal… Valjalo bi se okrenuti i nekim manje fudbalskim državama koje su, s vremena na vreme, iznedrile po kojeg vrhunskog fudbalera, i tom nekom logikom, posle dužeg razmišljanja, dođoh do Roja Kina, kao idealnog „osigurača“ iza Stojkovića i Mateusa.
Mučio me je napadač, izbor je već bio drastično sužen, za trenutak su mi se dva skoro pa imenjaka učinila idealnim za tandem sa Mijatovićem, ali je Alena Bokšića isključivao Piksi zbog Marseja, a Alen Širer je ostao pred vratima, jer se, pravo niotkuda, pojavio Kilijan Mbape. Nije, dakle, da mi je bio prvi izbor, ali red je da tu bude i neko mlađi. Nijednog Francuza nemam, nije još stigao da igra u najvećim klubovima, a jednog dana, možda i brže nego što mislimo, hoće zasigurno i obeležiće iduću deceniju na svetskoj fudbalskoj sceni.
Znam, mnogi pravi treneri bi mi zamerili, jer velike ekipe sastavljaju se od odbrane, a ja sam je ostavio za kraj. Posao je samo donekle olakšan time što Maldinija mogu da stavim i levo i u centar, ali je drastično otežan jer sam ispucao skoro sve velikane. Lizarazu ne može zbog Mateusa (Bajern), kao ni Godin (Inter), Kuman i Fernando Kouto zbog Rivalda (Barselona), kao ni Aldair (Brazil), Jarni je nešto kratko igrao u Realu… Sa fokusom na još neiskorišćeni Juventus, setih se Paola Montera, Urugvajca koji je najveći deo karijere proveo upravo u torinskoj „staroj dami“, u vreme njene velike dominacije italijanskim fudbalom.
I onda, kada je koncentracija već počela da mi pada, i kada sam umalo popustio pred Heletinom sugestijom da ekipu zaključim Robertsonom, kao, po njemu, trenutno jednim od vodećih levih bekova sveta, Ljubica mi je otvorila oči i ukazala na rešenje koje mi se sve vreme nalazilo ispred nosa. Džejmi Karager! Onaj koji je i osmislio ovu globalnu zanimaciju naprosto zaslužuje da bude tu. Nije bio ekstra klasa, ali sam ga cenio kao velikog borca. Na kraju krajeva, bio bi to mali omaž Liverpulu, klubu u kome je proveo bukvalno celu karijeru, od petlića do penzije, i koji je toliko malerozan da bi ga, da nije korone, verovatno vanzemaljci onako držali na „tihoj vatri“, dok ne osvoji već osvojenu titulu, čekanu tri decenije…
Vraćanje na početak
Evo ga, tu je! Oblak-Petresku, Montero, Karager, Maldini-Kin, Stojković, Mateus-Mijatović, Rivaldo, Mbape! I sad, ova priča ima podugačak uvod, malo sam romansirao fudbalski zaplet, ali da njena struktura, onda kada ste se već umorili od čitanja, ne bi ostala bez obrta, pobrinuo se Heleta. Poput Bora Stjepanovića u onoj čuvenoj sceni na proplanku u “Ko to tamo peva“, sve mi je „pokvario“, kada me je, kad je ovaj tekst već bio upakovan (objavljen je u „Narodnim novinama“ 29. aprila), na neki način spasio bruke, uspaničeno pozvao i javio: „Pa ne možeš Maldinija i Rivalda, zaboravio si da je Brazilac jednu sezonu odigrao u Milanu!“ I tu me je, bukvalno, vratio na početak. To je kao da vam neko iz kule karata izvuče onu koja drži sve ostale. Ako se teška srca odreknem Rivalda, imam Mesija, što, suštinski, tim ne čini slabijim, ali kakva mi je to idealna ekipa svih vremena bez ijednog Brazilca? Ako, pak, sklonim Maldinija, gde da, u ono malo neiskorišćenih klubova, pronađem jednako dobrog igrača za ionako ne baš granitnu odbranu? I sad sam ja tu mozgao još nekoliko sati, još jednom shvativši da, kao i najčešće u životu, i u ovako imaginarnim projektima, ništa nije idealno i kompromis je često nužan. Na kraju, još će ispasti da se pravdam (Rivaldu) što uzimam Mesija, a onda se otvorio prostor da Aldaira ubacim u središte odbrane umesto Montera. Pošto se on „kačio“ sa Oblakom po nekadašnjem zajedničkom klubu Benfici, među stative, na kraju, šaljem Hansa Van Brukelena, čoveka koji je i sa klubom i sa reprezentacijom bio prvak Evrope, odbranivši penale u oba finala. Van Brukelen-Petresku, Aldair, Karager, Maldini-Kin, Stojković, Mateus-Mijatović, Mesi, Mbape. Tako se namestilo, nema nikoga ko je igrao za Juventus, ali da vidim ko će da im izađe na crtu!
U međuvremenu, fudbal nam se vratio. I nacionalni, i evropski, i klupski, sad će i reprezentativni. I neka ostane ova priča, kao dokaz koliko nam je, svima, nedostajao prethodnog proleća. A možda i kao pisani trag za neke buduće psihološke studije. O silasku sa one strane uma, u danima u kojima nismo znali šta nam donosi sutra i kada nismo znali šta ćemo od sebe, samo da nam još jedan dan ne bude isti kao juče.
Dodaj komentar