Kratko pamćenje. Teorija zavere. Prekomerna euforija, bilo pozitivna ili negativna.
Tri glavne kolektivne dijagnoze u Srba. Ovu poslednju, u razmaku od samo nekoliko dana, na svojoj koži osetio je Nikola Jokić. Uzdizan u nebesa nakon MVP priznanja u NBA ligi, pa provučen kroz „toplog zeca“, nakon objave da neće igrati za reprezentaciju ovog leta.
Jako je teško pisati na ovu temu, bez dovoljno relevantnih informacija, a njih redovno fali kada je u pitanju Nikola Jokić. Sam je tako odlučio, bez konkretnog objašnjenja, verujemo ne i bez razloga u ovakvoj medijskoj žabokrečini, da, osim u izuzetnim prilikama, bude nedostupan za našu „sedmu silu“. Jeste njegovo pravo, nije manir asa tog kalibra. Čitavo Svetsko prvenstvo u Japanu prošlo je bez ijedne njegove izjave, iako je, verujte na reč potpisniku ovih redova, koji je imao tu čast u Rio de Žaneiru, Nikola retko duhovit i elokventan sagovornik.
Ali, pre neki dan, kao i, već po pravilu, svakog leta, samo par stereotipnih rečenica, uštogljenih poput policijskog saopštenja, prosleđenih „vaskrsloj“ novinskoj agenciji, pa neka svako izvodi zaključak po sopstvenom nahođenju. A onda je i nedorečena izjava njegovog oca ostavila dodatni prostor za spekulacije. Možda je posredi neki sasvim delikatan razlog. Možda ćemo saznati, a možda nećemo nikad. Čak je i selektor Kokoškov, najelegantnijom mogućom izjavom u odnosu na škakljivost trenutka, stavio zapetu umesto tačke, mada ne bismo baš položili veliki ulog na opkladu da se tu nešto može promeniti u narednim nedeljama.
Istina je u životu najčešće negde na sredini. Da li je Nikola premoren posle sto i kusur utakmica za manje od godinu dana, sa po četrdeset i kusur minuta u proseku, u kojima je doslovno nosio na leđima celu ekipu? Jašta je! Ali, mislite li da su ih Kristijano Ronaldo, Luka Dončić, Mikel Hansen ili Novak Đoković odigrali manje? Da li bi morao da ima snage za još potencijalnih 17 utakmica, da je Denver prošao dalje, ili tada ne bi ni bilo ovog saopštenja, već bi se razlog neigranja za reprezentaciju podrazumevao?
Da li bi klub koji ga toliko plaća bio srećan da se Nikola dodatno troši i rizikuje povredu ovog leta u Tokiju? A sećate li se Garbahose? Ili da je Gasolu i Novickom neko mogao da naredi ili sugeriše neigranje za reprezentaciju?
Imaju li pravo svi koji prethodnih dana staju u njegovu zaštitu, ističući da ga moramo sačuvati, jer je reprezentaciji potreban još čitavu deceniju? Ali, ovo mu nije ni prvi, ni drugi put da odbije. Znate li da je Divac u njegovim godinama imao tri puta više medalja, sa sve sankcijama, nego Jokić učešća na velikim takmičenjima?
Da li će Olimpijske igre u Tokiju biti „nategnute“ do bola zbog strogih Kovid mera? Pa eno ih, Japanci se bacaju pod voz koliko ih ne žele! Ali, na koliko Igara ima privilegiju da učestvuje vrhunski sportista tokom karijere? A Nikola je mogao biti barjaktar…
Da li bismo, sa njim u timu, pobedili Amerikance i uzeli zlato? To je i dalje naučna fantastika, mi još nismo ni učesnici OI, ali smete li da zamerite prosečnom srpskom navijaču, posebno onom koji je proteklih meseci navijao sat svake druge noći, što oseća makar blago razočaranje, jer mu je uskraćeno pravo na još mesec dana „loženja“?
Košarka odavno nije to što je bila. Finansijski faktor potpuno je obesmislio takmičarski, klupska nadmetanja su marginalizovala reprezentativna, moć menadžera je zasenila integritet igrača. Pogledajte-Pokuševski, Smajlagić… Ovaj „virus“ će tek postati epidemija.
Jokićevo telo i zdravlje su samo njegova stvar, i zato ne bacajmo biser u blato! Samo u njegovoj prvoj izjavi po dobijanju MVP nagrade, da će ona imati smisao jedino ukoliko što više dece u Srbiji počne da se bavi košarkom, ima više patriotizma, nego u višegodišnjim svakodnevnim medijskim nastupima onih koji su ofucali ovaj uzvišeni pojam. To što je Nikola Jokić uradio ove sezone u NBA ligi graniči se sa nadrealnim. Biti najbolji u takvom „krem de la krem“ društvu, pa još sa tim predimenzioniranim bekgraundom sa sklekovima i koka-kolom, vanserijsko je ostvarenje, teško ponovljivo za nekog sa ovih prostora. Pa ipak, mogu li svi ti tripl-dablovi u utakmicama u kojima ne visi mač nad glavom u istu rečenicu sa, recimo, Dejanom Bodirogom, kome 15 godina ruka nije zadrhtala u mečevima za trofeje?
Sećate se onog Saletovog pitanja Radmanoviću na Balkonu posle Indijanapolisa „Je l’ sad shvataš, sine?“ I Mesi je čarobnjak i kolekcionar Zlatnih lopti, ali nikad neće biti Maradona!
autor je dobitnik USNS nagrade “Zlatno pero” za 2020. godinu
Dodaj komentar