Da li dolazimo do tačke kada se pitamo: ko to „meri“ naše gledanje sporta? Ko je taj koji će nam reći, kako i šta da radimo da bismo najviše uživali u sportu koji volimo.
Devetnaesti i dvadeseti vek su nam podarili sportove sa specifičnim arenama, definisanim pravilima, prostorom za publiku.
Taj broj koji gleda se stalno uvećavao i došli smo do neverovatnih brojki od stotine hiljada ljudi na jednom mestu. Bili su na licu mesta i na taj način mogli da zadovolje strast i uzbuđenje. Bila je to velika privilegija. Sportisti su postali poznati, obožavani, bogati. Sposobni pojedinci su osetili rađanje nove profitabilne grane društva. Raste njihova moć, uticaj. Postavljaju svoja pravila, za one na terenu, za one u publici i za sve oko njih. Ali, ako ne živite u tom gradu gde je takmičenje, ili državi, bićete uskraćeni da gledate omiljene pojedince ili klubove. Za sve one hiljade kilometara udaljene, jedina informacija su bile novine, a kasnije radio.
I tada se desila televizija!
Prvi direktan prenos nekog događaja, najnovijeg svetskog čuda, je bio sport, i to bejzbol, napopularniji sport u Americi. Bilo je to 1939 godine.
Neki teoretičari kažu da je televizija izmišljena zbog sporta. Kad malo bolje razmislim, skoro da jeste. I ovde počinje moja priča.
Pola veka, direktni prenosi sportskih događaja, bili su slika tehnološkog napretka u toj oblasti. Svaka decenija nam je podarila nešto novo. Rastu profiti, stvarajući glavne aktere prebogatim. Publika na licu mesta dobija sve komfornije uslove, uz naravno skuplju ulaznicu. Oni kod kuće, zahvaljujući tehnološkim čudima, imaju osećaj kao da su u prvim redovima. TV stanice širom sveta, svoj ugled su sticale zahvaljujući kvalitetu direktnih prenosa. Jedna profesija dobija svoje mesto među zvezdama – reditelj direktnih prenosa. Decenijama su televizijski gledaoci u svetu zavisili od njihovih kreacija, ideja i mašte, da im sportski događaj približe i omoguće maksimalno uživanje i potpunu informaciju. Broj kamera se stalno povećavao. Pozicije sve raznovrsnije. Mogućnosti vraćanja najvažnijih situacija, usporavanja, ton da sve čujete, i svetlo kao u svojoj sobi. Svake olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva, bili su iskorak u kvalitetu i tehnologiji. Cene tih događaja postaju enormne, profiti ogromni i samo najjači opstaju.
Posle 60 godina TV stvaranja i slobode svih proizvođača direktnih prenosa, ličnih pečata po kojem se prepoznaju, dolazi kraj.
Novac, koji je bio glavni pokretač kvaliteta direktnih prenosa decenijama sada se umešao, u reklo bi se, neprikosnoveno pravo reditelja oko slobode realizacije prenosa. Ispred reditelja se pojavljuje knjiga od pedesetak stranica koja se vremenom povećava i na preko sto. U njoj detaljno piše kako, kad i šta treba da se uradi, koja tehnika, koja produkcija, koja rezija. Ogroman novac i interesne grupe u svetskom sportu, žele da sportski prenosi izgledaju po njihovoj meri.
Zašto je ta sloboda bila važna? Napredak u kvalitetu direktnih prenosa zavisio je upravo od te slobode i želje TV stvaralaca, da budu što bolji, bolji od kolega, u nameri da njihovo delo pruži najbolju sliku i priušti najveće uživanje televizijskih gledalaca.
To uslovno rečeno, takmičenje reditelja, podiglo je kvalitet do neslućenih visina, toliko da većina bira da ostane kod kuće a ne na licu mesta. Kod nekih sportova to je ogromna prednost. Taj kraj slobode stvaranja je ujedno i početak novog milenijuma.
Počelo je to na olimpijskim igrama u Atini, čiji sam neposredni učesnik bio. Svaki moj odlazak na neko od borilišta i upoznavanje kolega bilo je novo iznenađenje. Košarku rade Amerikanci, atletiku Skandinavci, rukomet Nemci, veslanje Englezi, itd. Istovremeno, najjače svetske sportske organizacije FIFA i UEFA, svoja takmičenja pretvaraju u nemoguću misiju kada su direktni prenosi u pitanju. Sa ponosom ističem da je moja matična kuća RTS bila u krugu retkih TV kuća u svetu sposobna da odgovori novim standardima.
Vlasnici TV prava su ti koji sada određuju ko to radi i kako. I tako dolazimo do nove interesne grupe a to su TV produkcije povezane sa vlasnicima događaja i ljudi oko njih. Primer domaći. Na Svetski kup u odbojci u Kraljevu, dolazi delegirani Nemac reditelj iz „čuvene“ odbojkaške zemlje Nemačke. Koliko poznaje posao, pričale su nam domaće kolege učesnici u realizaciji prenosa.
Ko je pisao te knjige standarda i pravila? Naravno da su to naše kolege raznih profesija.
Ali ko ih je birao i po kom kriterijumu (bar što se kvaliteta tiče)? Nekada je prenos počinjao 10-15 minuta pre početka događaja, a sada je to dva, tri sata pre početka. Obaveze u slici i tonu su podeljene u sekunde. Taj deo obaveza najvise izmuči ekipu, pa jedva čekamo početak da se razmašemo. Ali ne! I tu postoje pravila. Kad, šta, gde i kako. Po novim kriterijumima, kvalitet zavisi koliko si tačno ispunio knjigu pravila. Svako odstupanje je podložno kritici i smatra se neispunjenim zadatkom. Šta smo na kraju dobili? Prenosi iz Uzbekistana, Ekvadora, Španije, Nemačke, izgledaju skoro isto. Kažu to tako treba. Razumem ja to ali se ne slažem, jer sport je ipak nepredvidiv. Mašta pojedinaca prevazilazi sva očekivanja, nikada ništa nije isto. Kako onda da svaki put isto prikazujemo različite situacije? Evo primera, uzeću fudbal kao najpopularniji i najgledaniji sport. Padne gol, reditelj prenosa po knjizi vraća prvo sa takozvane ofsajd kamere, zatim sledeci ugao, itd. Mislim da nije dobro. Svaki gol, svaka šansa ima svoju dramaturgiju, svi su na svoj način različiti. Pa kako onda da svaki put isto vraćam? Naravno da će gledaoci sve videti, zahvaljujući vrhunskoj tehnologiji, ali oni žele da to vide u pravo vreme i iz najboljeg ugla, poštujući specifičnosti svakog sporta. Još jedan primer iz fudbala. Osnovna kamera za igru na svetskim i evropskim prvenstvima je po mišljenju mnogih reditelja preširoka. Knjiga kaže da moraju da se vide reklame oko terena, sve vreme. Reklame vidimo, ali igrače jedva. Pogledajte prenose engleske premijer lige, izgledaju potpuno drugačije. Bilo bi potrebno stotine stranica za ostale primere ne samo iz fudbala, već i iz ostalih sportova. O Var-u ćemo nekom drugom prilikom.
Radeći svakodnevno razne međunarodne prenose, sarađujem sa svakojakim predstavnicima vlasnika prava i sportskih saveza. To su uglavnom besprekorni činovnici i to im ne mogu zameriti. Jedan od njih mi je na moju opasku da će sve biti u redu jer to radimo stoti put, odgovorio: „Gaga, previše sam dobro plaćen, baš da bih brinuo“. Njih sport ne intereuje previše, nisam siguran da na kraju znaju rezultat, ali će zato detaljno proveriti da li je mikrofon na terenu 10 cm pomeren u levo (inače na ekranu je to nevidljiva tačka). Iako sam često u karijeri dobijao komplimente i priznanja za svoj rad, posle evropskog prvenstva u atletici u Beogradu, dobio sam i pravi odgovor. Danski kolega, reditelj atletskih takmičenja na olimpijskim igrama, na koktelu po završetku prvenstva čestitajući mi je priznao da samo iz najbogatijih zemalja Evrope biraju reditelje za velika takmičenja. Bilo je to posle petog piva. Hvala (ne na pivu, ono je bilo besplatno).
Sve ide u pravcu pretvaranja reditelja kreativaca, inovatora, u izvođača radova na zadatu temu. Zato sve manje viđam kolege „starog kova”, a sve više antisportske tehnomane koji o svemu pričaju a najmanje o poslu. A šta je sa publikom, zbog koje svi postojimo, i bez koje smo niko i ništa? Nazalost i ta publika ide u pravcu novca, jer važnije je da li je došlo iz keca u dvojku, tri i više golova i ostale kombinacije. Ko, bre, više razmišlja kakav je prenos bio. Uostalom, kad ste poslednji put gledali dobar film…ali stvarno film.
*Autor je dobitnik priznanja USNS za životno delo
Dodaj komentar