Bio je tada najbolji igrač sveta. Dolazio je sa Barselonom u Beograd, na megdan Zvezdi. Moj urednik Ciga Lukić je kratko rekao:
– Ideš na aerodrom, čekaš Barsu i slušaj samo šta Maradona priča. On je mali nemoj da vam pobegne.
Sa Barsom je kao novinar španskog sportskog lista stigao, moj kasnije dobar prijatelj, Vlada Stanković.
– Znam koga čekate. Dovešću ga.
Ne kao danas kada su to policajci, igrači sa sluškama na uškama i ne gledaju novinare. Neko drugo vreme. Došao je Maradona, niži od svih nas koji smo ga okružili. Mi smo pitali, Vlada je prevodio.
– Najvažanije je da na terenu pokažemo šta možemo.
Dan kasnije na prepunoj Marakani, Maradona uz asistenciju Šustera je plesao . Obojica po dva gola, Steva Ostojic, trener Zvezde je naredio Miletu Jovinu da ga čuva.
Već posle desetak minuta, ako se dobro sećam, Maradona je dao prvi gol. Glavom. Onoliki mali čovek i glavom pored gorostasa Zvezde. Dakle Veliki mali čovek.
O drugom se sve zna. Odgledao sam mali milion utakmica ali taj trenutak se ne zaboravlja. Veliki mali čovek je uzeo loptu i krenuo prema golu. Lomio je levo, desno, niko mu nije mogao ništa. Osećalo se u vazduhu da ćemo za neki sekund da prisustvujemo magiji. Dika je, sa svojih metar devedeset i kusur, izašao ispred gola da skrati ugao. Veliki mali čovek ga je pogledao i tada smo znali strašnu za pristalice crveno-belih, istinu – egzekucija je neminonvna. Neminovna i nemilosrdna.
Bocnuo je fudbal. I lopta je krenula na svoj dugi put, put kojem smo svi odmah videli poslednju stanicu, zvezdinu mrežu. Video je to i Dika, zaledjen na sedam osam metara od gol linije, svestan da ta lopta dugo , dugo putuje i da je jedini problem što ne može ništa, ama baš ništa da uradi, da je skrene sa putanje.Kada se blago spustila u zvezdinu mrežu nastao je tajac. Kao dan danas se sećam, u novinarskoj loži se zatim čuo uzvik, urlik, krik oduševljenje domaćih piskarala a onda po komandi smo svi ustali i aplaizom se pridružili desetinama hiljada gledalaca koji tako nešto nisu videli. Trajalo je to minut dva tri, a kao da je trajalo večnost. I sve što se posle događalo u pobedi Barse 4:2 nije bilo bitno. Bitno je bilo da smo bili svedoci nečega što fudbal, onaj fudbal, čini najvažnijom sporednom stvari na svetu.
Veliki Dijego.
-Idi na konferenciju za štampu i slušaj šta će da kaže- rekao mi je Ciga Lukić.
Kakva čast, ali nas je Maradona izbegao. Okružili su ga španske kolege totalno poludeli zbog onog gola. Nama se obraćao Steva Ostojić.
-Što ste dali beku Jovinu da čuva Maradonu koji igra po čitavom terenu ?
– Jovin je naš najbrži igrač, to je bio razlog.
Komentar iskusnog kolege mislim Todora Bulje je bio:
– E Stevo, njega Jovin a ni bilo ko drugi ne bi ni lasom uhvatio.
Gledao sam taj gol milion puta. Uvek bih se naježio za onaj aplauz kada su navijači pokazali da znaju šta je fudbal, šta umetnost, ko je velikan. A Maradona je to bio fudbaler, umetnik, velikan…
Negde je u TV Novostima izašla slika u rubrici Maradona u Beogradu, gde se vidimo i mi novinari kako upijamo svaku reč Velikog malog čoveka. Neko mi je nju maznuo i danas mi je baš krivo.
Toliko.
Dodaj komentar