Mislim da smo prvi put Manda i ja razgovarali, onako ozbiljski, pred Igre u Londonu 2012. Možda u neverici zbog poziva delovao je mirno, rekao bih, povučeno. Nije igrao puno, tek da olimpijske baterije počne da puni za Rio i Tokio.
U Barseloni su ga naredne godine primetili pa je često bio na naslovnoj strani novina koje je izdavao organizator. To ga je nerviralo. još se tražio.
Napredovao je velikim koracima, u razgovoru bio opušteniji sa jasnim, pametnim odgovorima. Tako je već u Budimpešti doživeo da mu pred finale Gocić zatraži da izvadi vatu iz bolesnih ušiju kako bi se čuli u vodi a trener Vujasinović očinski poručio da zaboravi da ga uši bole i neka prihvati da će ga boleti kasnije još više.
Onda 2015, MVP u Bergamu, sa suzama u oku dok su velikani vaterpolo grlili i čestitali sada već jasno budućem asu. Ostalo se zna, sa Filipovićem je uništio nade Hrvata u olimpijsko zlato, u Tokiju to pojačao, pojačao dotle da je pobedio u izboru Total vaterpola.
Na stranu što ga gotivim sa Jakšom i Rašovićima najviše, tek sve što mu se događalo u 2020. nateralo me da u prvoj penzionerskoj godini, još malo radeći za Žurnal, napravim razgovor za novogodišnji broj.
Znajući dane pričam sa klincem iz Kotora već sa jednim od najboljih na svetu, odmah sam prihvatio da razgovor obavimo u nekom kafiću na Novom Beogradu u nekom bloku za koji kada idem tamo tražim dnevnice.
Lepo skockan doneo mi medalju da se i ja malo k…. Šta me briga, ne košta ništa. I onda priča koja je kakva-takva ugledala svetlost dana u Žurnalu.
– Strašno me je iznerviralo kada su se Španci radovali golu koji nisu postigli. Brate, malo dostojanstva, znaš da nisi a raduješ se kao da jesi. Pogledali smo se i rekli sebi “ e sada ćemo da i….“ (možete da nastavite sami, što god da mislite, nećete pogrešiti).
Tu je nastala i čuvena izjava „Ima Boga…najbolji smo…“. Antologijska.
– bilo je to iz srca, nismo ni znali da smo pobedili. Nestvarno.
Pa onda Grčka. Savićev čuveni sastanak koji se pretvorio u slušanje poruka iz domovine.
– Bio mi je sumnjiv. Tražio nam telefone žena, roditelja, kao novinari hoće da ih intervjuišu. Ma da, ali Deki se ne odbija. I počne sastanak. Ovo-ono i da nam još nešto pokaže. I onda deset minuta najlepše video poruke. Straju hrabri Viktor, ostale žene, roditelji, sestre. Gledamo se. Sve prolazi kroz glavu njihovih 10-15 godina, mojih deset sa njima. od početnika do ravnopravnog, moji mentori, ljudine, braća…
I na izlasku Savić zove:
– Slušajte debitanti Strajo, Đole i Dedo. Ovo finale je meč dašeg života. Vi ostali, to je utakmica više od života.
I stvarno kako da izgubiš. Sve je o tom zlatu, podvigu napisano.
Manda sa prvim danima Nove godine kreće u još jedan ciklus. U razgovoru pitam:
– Manda da ti je neko ponudio medalju pred Tokio da li bi prihvatio ?
-Pošteno, bih ali bih rekao da mi je cilj samo zlato.
– Mando kakvu bi ponudu prihvatio za Pariz ?
– …….
Ćutanje, pogled ko zna gde, misli isto tame negde.
– Mando bre iscureće mi baterija…
– Deki, hoću zlato. To je prelepo, čast je biti deo takve ekipe, osetiti tu sreću i ne mislim da je lako prepustimo nekom drugom. Zlato, to ti je odgovor.
I opet pogled i opet misli.
Još malo merkam onu medalju. Ako ne prepoznajete ovo levo sam ja. Kolika li je samo bila kilometraža do nje. Manda i društvo su sada ponovo upalili motore.
– Hoće li neko na vaterpolo….
Toliko
Dodaj komentar