INTERVJU SA KAPITENOM NAŠE BOKSERSKE REPREZENTACIJE
Razgovor sa Vladanom Babićem, sve i da nismo pričali o boksu, značajan je po dve stvari. Prva – potvrdio je da su veliki bokseri – veliki pedagozi. dolazeći na mesto intervjua prepričava mi kako se upravo vraća sa razgovora sa jednim dečakom. Kaže ne daje mu savete kako da zada bolji aperkat ili desni kroše, već mu objašnjava kako da se zaštiti od životnih udaraca u tim formativnim godinama. Druga stvar je poluosuđujući pogled na moj espreso, u koji sam sasuo dve kesice šećera, dok naručuje voćni miks. Bokseri bi i bozu pre limunade, ako može, jer je zdravija.U finalu plej – ofa prvenstva neće boksovati zbog povrede i nestrpljivo očekuje pripreme za evropsko prvenstvo.
Bivši bokser Radničkog, Nikola Apostolović, u svojoj knjizi „Teškaš“ je napisao: „Najkraći put do sebe vodi preko boksa.“ Da li su tvoji razlozi za treniranje boksa imali ovakvu težinu ili si krenuo da treniraš rekreativno?
Krenuo sam rekreativno i tada nisam znao na koju će me to stranu odvesti. Onda kada sam video da tu ima prostora za napredak krenuo sam da grebem po sebi tražeći uvek dodatni razlog. Kada sam krenuo da treniram, razlog za bolji trening je bio na primer sparing. U smislu, dovešću trening na najbolji mogući nivo u tom trenutku da bih bolje sparingovao. Zatim kada su krenuli malo ozbiljini mečevi onda sam na tim sparinzima isprobavao nešto što bih možda mogao da uradim na nekom meču. I tako sam non – stop sebi postavljao sve veće i veće ciljeve. Kad god odemo sa reprezentacijom na neke pripreme gledao sam da budem najbolji na tim sparinzima, da kad svi mi treniramo, ljudi gledaju kako ja treniram. Takođe kada svi tako treniramo i kad vidim da neko malo posustaje, ja ga psihički poguram, dam mu neki podstrek. I sad kada idemo na neke pripreme, a svi su mlađi od mene, trudim se da moje iskustvo prenesem njima.
Da li mlađi bokseri imaju potencijala da nastave sa vraćanjem boksa „u ring“?
Definitivno imaju. Mi kao sportska nacija kojeg god sporta da se uhvatimo bićemo uspešni, samo je pitanje ko će se koliko i kome posvetiti. Imamo dosta potencijala, borbeni smo i ratoborni što je za boks bitna stvar. Ali ima mnogo stavki koje moraju da se ispune. Ti momci svakog sekunda moraju da budu zadovoljni odabirom boksa kao sporta koji treniraju. Pre svega moraju da budu srećni tim sportskim životom. Moraju sa sobom da ponesu kućno vaspitanje, to je po mom mišljenju ključna stavka. Ne smeju da padnu pod uticaj društva u tim godinama, da se odaju cigarama ili alkoholu. Moraju da imaju jasan cilj u glavi, da hoće da budu sportisti i to je to. Mi imamo potencijala i imamo još mnogo prostora za napredak, što je najbolja kombinacija.
Možeš li da uporediš momenat kada si tek počeo da se baviš boksom i sadašnji, kada si jedan od najiskusnijih boksera u reprezentaciji?
Vreme je ograničavajući faktor. Tada, kada sam imao 21, 22 godine nisam imao nijednu povredu. Mogao sam da treniram po ceo dan i da mi ništa ne bude. Sada, sa svojih 29 godina i posle toliko utroška u kompletan sport deluje mi kao da sam se pomalo prezasitio. Sportista koji nije zadovoljan, ne može da daje dobre rezultate, a ja sam došao do momenta u kojem sam nezadovoljan jer nisam rešio ni stambeno ni porodično pitanje. Dok sam bio mlađi nešto me je vuklo i imao sam vremena za sve, a sada se nekako taj krajnji roksmanjio. Ja bih najviše voleo kad bi meni sportska karijera trajala do 60-te godine, ali ako mogu da se pored toga ostvarim ikao suprug, i kao otac i kao domaćin.
Kako komentarišeš veliki broj stranaca u našim klubovima?
Meni iskreno to odgovara, jer je moja kategorija u deficitu. Ne sviđa mi se što su ljude počeli da dovode strance u kategorijama, a naši leže po kućama, jer je nekome draže da nekom strancu da 300evra, nego našem bokseru 200evra. Mi kao da patimo od toga da je stranac bolji. Mislim da je mnogo bolje da našim bokserima damo manje para, ali da oni boksuju, međutim to treba da se reguliše nekom vrstom ugovora. Ne može neki klub da ima u jednoj kategoriji 3 boksera, a da neki drugi da nema nijednog, kao što je bio slučaj u prethodnim sezonama. To nije lepo.
Da li ti imaš dovoljno protivnika u svojoj kategoriji?
Pa nemam. Sad se ne znam ni ja odakle pojavilo, ali i dalje nemam. Ja ne znam da li bi sada na državnom prvenstvu bilo nas troje, četvoro. I onda, ja razumem zašto se dovode stranci u moju kategoriju, ali ne mogu da shvatim zašto se dovode u kategorijama gde imamo dovoljno dobrih boksera. Dakle, lakše je da se strancu da 100, 200evra više, nego da u svog boksera uložiš dva sata treninga više. Srpski boks ne može da ide napred sa takvom logikom.
Kažu da je boks plemenita veština i viteški sport. Kako ti gledaš na to, šta je viteško u svemu tome?
Viteški je što si u ringu jedan na jedan sa svojim protivnikom.To je ono što podseća na to viteštvo, što kada izađu na to borilište, bokseri ostaju sami sa sobom jedan protiv drugoga i što samo posvećenost može da prevagne, koliko si se zalagao na treningu i taj neki instinkt. Dakle sam sebe rangiraš psihološkom i fizičkom pripremom za taj meč. To je viteško. Kada imaš iste ciljeve kao i onaj preko puta tebe, a pobedi onaj ko je bolji. Nijedan pravi sportista nema za cilj da onog preko puta ponižava, već samo da ga pobedi na najbolji sportski način. Svaka smanjena runda na treningu, svaki kilometarmanje, svaki trbušnjak manje, sve što si ukrao od sebe tu ćeš sebi da uskratiš. I onog momenta kada primiš težak udaraci deluje ti da ne možeš da ustaneš, ali se boriš da utaneš i na kraju ustaneš, to je viteški.
Đorđe Slavković
Dodaj komentar