MILJANA ROGAČ, 24SEDAM
.
Proslavljeni odbojkaški reprezentativac Srbije o životu posle karijere i pronalasku novog identiteta
Probudiš se i shvatiš da si juče odigrao poslednju utakmicu u profesionalnoj karijeri. I šta sada? Za mnoge sportiste je veoma teško da pronađu odgovor na ovo pitanje. Posvetiti se poljoprivredi, otvoriti kafić ili početi zakasnelo školovanje za neku treću profesiju. Poslednju opciju izabrao je nekadašnji olimpijski šampion i najbolji bloker tih čuvenih Igara u Sidneju 2000. – Andrija Gerić (43).
Bivši odbojkaški reprezentativac posvetio se sportskoj psihologiji i sada uživa u novoj životnoj ulozi. Iza sebe je ostavio kolekciju od 40 medalja, „arhivirao“ je u glavi snimke sa preko 900 utakmica, a opremu oblači samo kada se sprema za skijanje – jer živi isključivo u sadašnjem vremenu.
-U trenutku prekida karijere sportistima nestaje identitet koji su gradili godinama – uplovio je Gerić u ovu temu i sa stručne strane, a i iz ugla igrača. – Dve, tri decenije samo udaraš loptu po razno raznim halama i shvatiš da samo to znaš da radiš. Do problema dolazi jer nisi tokom poslednjih godina uspeo da izgradiš uporedo i drugi identitet, kao pripremu za ono što te čeka. Odjednom si na tržištu rada, izlaziš iz nekog sveta gde si bio siguran, u komfornoj zoni, gde si uglavnom znao na čemu si. U globalu, većina ljudi iz sporta je fer i poštena. I onda iz toga izlaziš i ulaziš u nešto što se zove život. To je stvaran svet. I ukoliko se nisi pripremio onda se lako razočaraš.
Rođeni Novosađanin ima recept za bezbolan prelaz sa jednog stepenika na drugi.
-Možeš, znaš, hoćeš i voliš. Skoro niko ne uspe da uklopi sve četiri radnje, jer obično nešto nedostaje. Zato je važno da pred kraj karijere sportista ima jasan plan šta će, da ne bi taj novi životni period dočekao nespreman. Mnogi misle da mogu da otvore kafić i tako reše taj problem. A zapravo ne kapiraju da nije ni to lako i da svakako moraš da znaš nešto da bi krenuo u takav biznis.
Andrija je pojasnio i depresivnu fazu koja dolazi kod igrača koji se nisu dobro snašli na velikom ispitu.
-Najgore je kada je karijera nasilno prekinuta, na primer zbog neke povrede. Ili kada u poznim godinama ne može da se nađe klub, a planirao si još da igraš. Opet dolazi do razočarenja. Bitno je da se spremiš i materijalno a i psihički. Mnogi će pokušati da ostanu u sportu, u raznim ulogama, ali tu je svakako ograničen broj mesta. Pa je novi problem to što ne mogu da se prebace u glavi na novu ulogu. Ima sportista koji daju intervju u 50.godini, a i dalje traže da se potpišu na TV sa „odbojkaš“, iako je to davno prošlo vreme. Nije to toliko strašno, koliko činjenica da u novom poslu neće napredovati dok su u glavi i dalje na terenu.
Gerić nije čekao poslednji trenutak na raskrsnici da izabere put kojim će krenuti kad patike okači o klin.
-Kad sam bio mali voleo sam prirodne nauke, a onda me tokom karijere značajno zainteresovala psihologija, ali tada nisam imao vremena da se posvetim izučavanju. Pred kraj karijere imao sam neke probleme i krenuo sam na psihoterapiju. Posle nekoliko sesija, terapeut je video da ne znam šta ću kad završim sa odbojkom, pa mi je predložio da razmotrim i opciju da se bavim istim poslom kao on. Tako je do te ideje došlo… Posle sam završio i fakultet, pa se usavršavao i na kursevima. Sada mi je najveća želja da na Olimpijske igre odem i kao psiholog. To mi je glavni cilj u ovoj novoj karijeri, jer se tamo podrazumeva da svaka delegacija ima i čoveka zaduženog za mentalnu pripremu.
Pet godina po završetku reprezentativne karijere, Andrija je kao novopečeni psiholog dobio priliku u nacionalnom timu.
-Nije bilo dobro, jer smo do juče zajedno udarali loptu. Bilo je u ekipi i dalje mojih saigrača i onda me nisu prihvatili u ulozi psihologa, gledali su me kao igrača. Ali verujem da ću u budućnosti ponovo biti prilike da to radim.
Gerić uz osmeh priznaje da u porodici ne dobija odobravanje za svoju profesiju.
-Moje ćerke ne vole što se bavim ovim poslom. Nisu baš srećne, pa se trudim da im budem samo tata, ali mi ne ide. Uvek moram nešto da im sugerišem, a ustvari je teško dati stručan savet najbližim članovima porodice. Teško je da radiš sa ljudima s kojima si emotivno vezan.
U Srbiji je društvo ranije bilo takvo da je uglavnom zaziralo od stručne pomoći. Sada je stanje malo bolje…
-I dalje su kod nas ljudi zatvoreni prema psiholozima, psihoterapeutima jer je država tradicionalna… Bolje je nego ranije, ali većina i dalje misli da može da se izbori sa nekim traumama i problemima bez stručne pomoći. Mislim da bi svaki klub trebalo da ima psihologa. To može da donese prevagu. U tenisu je normalno da radiš na mentalnoj snazi. U fudbalu takođe to postaje ustaljeno u inostranim lklubovima. Ako ti se pogodi dan kad je važna utakmica, a da u glavi nisi kako treba, to često može da košta pobede. U svim segmentima možeš da se popraviš, svaki rad zahteva disciplinu.. Svakako psihologija nije magija, ja nisam mađioničar, već mogu da pomognem da sagledaš neke stvari na drugačiji način i tako pomogneš sebi. Bitan je kontinuitet uglavnom, ali neko dođe i na samo jednu seansu, pa reši neki trenutni problem.
Gerićevo radno vreme nije ustaljeno, dešava se da u fotelji nekada provede i po 14 sati.
-Radim sesije „jedan na jedan“ sa sportistima, trenerima, pa čak i sa zaposlenima u nekim firmama, menadzerima, grupne terapije. Imam igrače od juniorskog nivoa, imam troje njih koji su se pripremali ove godine za Olimpijske igre… Uskoro ću da napravim kurs za obuku psihologa, pa da im prenesem iskustvo i znanje. Mislim da bi što više ljudi trebalo da bude u ovoj profesiji. Fizički rad, ishrana – sve je to istraženo potpuno, a glava će zauvek ostati enigma. Svi smo različiti, svako je specijalan na svoj način, tako da sa svakom osobom je potreban drugačiji rad, pristup.
Andrija priznaje da i danas ide na utakmice sa velikom dozom uzbuđenja.
-Gledam odbojku u hali, uživam gledajući, ali znam da ja više nisam odbojkaš. Osećam se sigurno na tom mestu, ali sam sve to namestio poslednjih godina u glavi. Kod kuće su mi uramljene medalje u dva velika rama, imam i dresove okačene u sobi. Mnoge sam dao za aukcije, mislim da mi je ostao jedan iz Sidneja sa Olimpijskih igara. Uspomene su tu negde oko mene, ali svakako je to završeno poglavlje, ne živim u prošlosti – zaključio je Gerić.
autor je dobitnik nagrade USNS
za najboljeg mladog novinara 2019. godine
.
Mi smo samo dobra reprezentacija
Odbojkaši naše zemlje su uzeli odličje na Olimpijskim igrama 1996. i 2000. godine i od tog trenutka više nijednoj generaciji nije pošlo za rukom da se popne na postolje.
-Da bi se uzela medalja na OI moraš ili da imaš ozbiljan tim ili baš velike svetske zvezde u ekipi. Mi jesmo dobra trenutno reprezentacija, ali nismo veoma dobri. Realnost je da nekoliko nacionalnih timova ima bolje igrače od naših i takvi su i rezultati. Može 2024. da se desi da budemo među tri, ako samo ako krenemo u taj poduhvat veoma ozbiljno.
Proslavićemo zlato
Ove godine je obeleženo 20 godina od zlata u Sidneju.
-Brzo je prošlo, lepa su to vremena bila. Sećam se da smo te 2000. trenirali baš jako, mnogo smo radili. Mada, mislim da smo najjači bili 2004. godine u Atini, ali se nekoliko igrača razbolelo. Najgore je prošao Ivan Miljković, bez koga naš tim definitivno nije mogao da bude na najboljem nivo. Svi se mi i danas družimo, ja sam sa svima ostao dobar. Miljković mi je kum, sa Vasom Mijićem sam stalno…
Mora Savez da privuče dečake
Veliki problem za mušku odbojku postaje veoma mala baza dečaka koji treniraju.
-Najveća odgovornost je na savezu, mislim da oni moraju da rade na toj kampanji, jer klubovi ne mogu sami da animiraju decu da krenu sa treninzima. Mora nešto da se promeni da bi tim dečacima bilo interesantno, da bi ih privuklo i ostavilo na treningu. Da ne odu čim su visoki na košarku. Mislim da je sistem i dalje isti kao kad smo mi trenirali, a vreme se značajno promenilo. Mora marketinški da se radi na tome. Ali ja mogu samo da pričam navijački…
Dodaj komentar