„Sporta“ više nema na trafikama. U 71-oj godini izlaženja. Reč je o dnevnoj sportskoj novini najstarijoj na Balkanu, štampanoj praktično samo na ćirilici. Dakle – o ponosu nacije! Ukoliko se neko seća šta taj pojam još znači.
Vreme prolazi pa i oni koji smatraju da je reč o prolaznoj krizi, gube nadu da će se opet pojaviti. Ima takvih i u „Žurnalu“. Želiš da si bolji od rivala, ali ne i da njega uopšte nema, jer onda nisi svestan šta bi trebalo sam bolje da radiš.
Više puta sam bio u prilici da od stranaca čujem divljenje što se u zemlji od sedam miliona ljudi štampaju dve sportske dnevne novine. Daleko veće države to nemaju. Znalcima je spomenuti podatak dovoljno govorio o sportskoj kulturi kod nas.
Možda nije vreme za IN MEMORIAM, ali jeste za analizu. Zašto se dogodila ova, doslovno tragedija u našem novinarstvu? Verovatno ima više razloga, ali bismo se ovog puta usmerili samo na dva, jedan koji se odnosi usko na pisano sportsko novinarstvo i drugi, koji se odnosi na dnevnu štampu kod nas uopšte.
Ime „Sporta“ govori da se opredelio za izveštavanje iz oblasti za koju mnogi tvrde da je najuspešnija u državi Srbiji. U loša vremena pišeš o nečem drugačijem, lepom, uspešnom i propadneš? Kako je to moguće?
Dosta otkriva činjenica da se sve dešava u godini najznačajnijeg od svih takmičenja – olimpijskih igara. U Riju smo čak ostvarili najveći uspeh, što je trebalo da praktično poveća tiraž. U „Sportu“ više nije bilo znalaca atletike poput Pirija Jeremića da isprati bronzu Ivane Španović ili velemajstora borilačkih veština, kao što je bio Toma Hladni, da analizira trijumf Davora Štefaneka i vicešampionsko zvanje Tijane Bogdanović u tekvondu. „Sport“ se u predugom periodu odrekao sopstvenog imena. Posvećivali su pažnju samo lopti i najvišim rangovima takmičenja. O tome može da se čita i u ostalim novinama, uz informacije o spoljnoj i unutrašnjoj politici, cenama na pijaci…
Nisu bili konkurentni. Ko da u besparici daje novac za nešto što može da pročita na drugom mestu? Čitaoci su ih napuštali, to se odražavalo na tiraž, slabljenje marketinga, neplaćanje dopisničke mreže i honoraraca u redakciji (samim tim i na školovanje budućih novinara).
Tišina zbog, nadamo se samo trenutnog nestanka „Sporta“, jeste delom u njegovoj ličnoj dugoj i teškoj boljci. Nestanak je bio mnogima očekivan, pa se zato, pretpostavljamo ne oglašavaju brojna novinarska udruženja spremna da reaguju na daleko manje povode od ovoga.
Međutim, pored ovoga izjeda(lo) ga je nešto mnogo šire, što je epidemija savremenog dnevnog novinarstva i kod nas i u svetu. Na ovu oblast gleda se kao na dinosauruse kojima neminovno sledi odumiranje, pa nije važno koja će vrsta prvo nestati. Meteor koji je tresnuo na Planetu novinu i promenio klimu, učinio je nepodnošljivom za dnevnu štampu, zove se – sajt. Njime se sve ubrzava, čak toliko da su informacije objavljene u novinama već davno zastarele. To svakako utiče, ali jedan momenat je mnogo bitniji.
Obrazložiću kroz digresiju – primer sajta „Politike“. Objavljen je jednom prilikom samo deo teksta Miroslava Lazanskog. Napisali su da sve može da se pročita u pisanom izdanju novine. Među komentarima je prvi bio onaj koji je naveo da je ceo tekst već na tim i tim sajtovima. Poručio je tako zainteresovanima da ne moraju da kupe novinu. Na spomenutim adresama je zaista pisalo na početku da je preuzeto iz „Politike“, što je čak cinično. Da bi Lazanski i dalje pisao, neko bi trebalo da mu daje platu, a to je „Politika“. Kakav je njen interes da ga plaća, ako će on da piše za sve u državi. To je, kao kada bi lopov ukrao nešto i priznao javno odakle je to uzeo i tu se sve završava, niko mu ništa ne može.
Postoji varijanta iz Orvelove „1984“ u kojoj se sve informacije pažljivo kontrolišu, ali i iz Hakslijevog „Vrlog novog sveta“ gde ima toliko raznih vesti da ne znaš koja je prava. Nekome, međutim, odgovara da se zasipanjem podacima napravi hakslijevsko (haotično) stanje.
Ima onih koji će reći da niko ne ometa ljude da kupuju novine koje žele. Tačno, ali ometa te novine da rade i zarađuju, jer im se informacije otimaju.
Donekle je zaveden red u oblasti fotografija, pa bi moralo i među informacijama. Ne smeš da koristiš fotografiju za koju nemaš dozvolu ili koju nisi platio. Ukoliko to učiniš, kazne su tolike da mogu da ti praktično zatvore novinu.
Prava tema za novinarska udruženja jeste zaštita informacije kao intelektualnog dobra. Ima onih koji su bacali radio aparate kada su se pojavili televizori, ili gramofone i ploče, da bi ih potom opet kupovali. Spilberg je obnovio „park iz doba jure“ u nekoliko nastavaka. Kada nekome trebaju reinkarnirani predatori, zašto bi se novine uništavale?
Mnogima su sajtovi nepregledni. Suviše usmereni na jedan momenat, parcijalni, lako propustiš informaciju. Pregledanjem novine stekneš mnogo kompletniju sliku o onome što se događalo. Ima onih, koji osećaj držanja novine, njenog mirisa, ne bi menjali ni za kakav sajt.
Samo je bitno zaštiti prava novina na život. A ko time da se bavi? Trenutno nezaposleni pravnici na primer, koji bi kontrolisali nedozvoljeno preuzimanje informacija.
Eto prilike za nova radna mesta i za to da neka druga novina, novinari (i njihove porodice), ne dožive krizne trenutke „Sporta“.
Dragoslav Višnjić
novinar i urednik „Sportskog žurnala“
Neophodno je da se zavede red u svemu, pa i ovoj oblasti. Kada na sajtovima budu mogle da se procitaju samo informacija polu pismenih pi-arova, onda ce ljudi pojacati kupovinu novina kako bi stvarno saznali sta se dogadja.
Изванредно уочено! Када озбиљно радиш неки посао, онда знаш решења. Мислим посебно на онај део који се односи на проблем новинарства у целом свету, намерном прављењу хаотичног стања у информисању. Дан после Принципових пуцњева цео свет је тачно обавештен ко је то урадио, а ми ни сада не знамо ко је срушио путнички авион над Украјином.
Објављен је овај текст на правом месту.
Једино што се опет ништа неће догодити, јер се сва новинарска удружења код нас баве бесмисленим, а не суштинским стварима.
Извињавам се аутору на поређењу, али све је ово у стилу пословице – пас лаје, караван пролази.